MGA: Počni da otkrivaš svemir (22 april – 3. maj AKCIJA!)

Akcija podrzana 🙂

Fermijev paradoks – pokušaj objašnjenja

(dr Mirčeta Vidaković, Al. Rudara 24, Beograd)

To, što pouzdano znamo da će naše Sunce, kao i sve ostale postojeće zvezde u dogledno vreme umreti, ne daje nam za pravo da tvrdimo da će i njihova vrsta, koju aproksimiramo pojmom Univerzum, koji sve njih nadživljava, takođe umreti. Ne umire nužno sve! Besmrtnost postoji i na Zemlji!? Naprimer, svi trenutno postojeći ljudi će u nekom sasvim konačnom vremenu umreti, ali ljudska vrsta neće (bar ne, nadajmo se, do tog trenutka), i možemo biti gotovo sigurni, bar na osnovu dosadašnjeg iskustva, da će u momentu smrti „poslednjeg Mohikanca“ iz trenutno postojeće populacije, na planeti biti više ljudi nego sada. To u pricipu važi i za sva ostala živa bića, odnosno njihove vrste koje se broje milionima. Dakle život na zemlji poseduje izuzetnu i unikatnu sposobnost reciklaže i to kreativne, pri čemu umire sve što on stvara ali ne i on sam, tačnije informacija o njemu, koju u vremenu i prostoru čuvaju i prenose smrtne jedinke. Pri tome, ova smrtnost, koja svesne jedinke užasava, je sa stanovišta evolucije živih vrsta nužna pojava, jer da to nije tako ne bi bila moguća ni evolucija, pa prema tome ni čovek kao oblik materije u kome ona prvi put postaje svesna sama sebe. Imajući ovakve činjenice i logiku u vidu, zar ne bi bilo vredno ozbiljno testirati mogućnost da i Univerzum poseduje takvu osobinu? Zašto bi život na Zemlji bio univerzalniji od samog Univerzuma koji ga je stvorio, i čiji je on samo beskonačno mali i krajnje efemerni deo?!

No, ostavićemo za sada pitanje života i smrti Univerzuma i pozabavimo se ovim našim zemaljskim koji nam je trenutno mnogo važniji. Moramo najpre konstatovati da je i sam život kao pojava na Zemlji, ili bilo gde u kosmosu, samo uslovno besmrtan. Naime, drastične promene uslova u kojima on postoji i kojima se ne može prilagoditi (napr. evolucija i smrt matične zvezde) značiće njegovu eliminaciju. Ipak, ne i nužno, pošto on (život) pored sposobnosti adaptacije poseduje i sposobnost migracije, odnosno kolonizacije drugih prostora, najpre na samoj Zemlji a potom i van nje. Šta više, uništen na nekom lokalitetu, on poseduje i sposobnost da nastane „ni iz čega“ na bilo kom drugom lokalitetu gde postoje uslovi za to! Tvrditi da je Zemlja jedino takvo mesto u Umiverzumu ravno je tvrdnji da je ista njegov centar oko koga se sve okreće. Humana civilizacija se već nalazi u fazi kada planira kolonizaciju nekih prostora van Zemlje u okviru Sunčevog sistema. Ne bi trebalo da je sporno da se to u dogledno vreme može i realizovati? Jasno je o čemu će se posle toga razmišljati?

Kada život, bar ovaj na Zemlji, jednom ovlada sposobnošću kosmičke migracije, imalo bi se gde migrirati. Drejkova aproksimacija, bazirana na empirijskom iskustvu kaže, da samo u Mlečnom putu svakog dana počinje život 10 novih zvezda od kojih bar polovina imaju i svoje planete!?

Ipak, da li je gore pomenuta migracija ljudskog roda izgledna, iako gotovo nije sporno da bi njen pokušaj tehnički bio moguć u neko dogledno vreme? Da bi smo pokušali da odgovorimo na ovo, pitanje možemo formulisati i onako kako je to učinio Enriko Fermi a koje je poznato i kao Fermijev paradoks. Pošto njega nije potrebno prepričavati, vredelo bi pokušati njegovo objašnjenje sa biološkog aspekta, imajući u vidu da je život prevashodno biološka pojava ali i da ovo neće biti jedini pokušaj te vrste nekoga ko misli da se razume u biologiju. Dakle, zašto ne nalazimo tragove drugih razvijenih civilizacija, bar u lokalnoj galaksiji, iako svi proračuni pokazuju da bi ih morao postojati znatan broj (prema Drejku 1960. oko 10.000, dok Karl Sagan taj broj podiže na 1.000.000)?!

Najpre moramo pretpostavku o Zemljinom ekskluzivitetu apriori isključiti kako ne bi ponovili greške u koje su ljudi sistematski upadali kroz istoriju, iz čega sledi, da ako su se život i civilizacija razvili ovde onda se to po istom ili sličnom obrascu dešavalo i dešava i drugde. Mesta za to moralo je biti više nego dovoljno pošto se procenjuje da trenutno samo u Mlečnom putu „živi“ oko 250 milijardi zvezda! O broju onih koje su već „mrtve“ nemamo ni ni približnu pretpostavku izuzev da su i one svojevremeno mogle generisati život i civilizacije, pa i njihovu kosmičku migraciju. Nisu mi poznati svi pokušaji objašnjenja ovog fenomena ali mislim da hipoteza kojom ću ja pokušati da to objasnim jeste nova iako ću doći do pojmovnog oblika zaključka koji neće biti nov. Ta hipoteza glasi: Svaka civilizacija „teži“ da uništi samu sebe, pri čemu to nužno i učini u momentu kada ovlada dovoljno efikasnim silama da to tehnički i izvede?! Ako je to tako, postavlja se pitanje i zašto? Ma koliko pitanje izgledalo kompleksno, odgovor može biti jednostavan i lako razumljiv i glasi: Sila koja do toga dovodi jeste ogroman nesklad u brzini odvijanja dve uporedne evolucije (biološke i civilizacijske) bez kojih nijedna civilizacija nije moguća.

Ovo objašnjenje bi moralo da ima univerzalnu dimenziju i važilo bi za svaku civilizaciju koja se pojavi bilo gde u univerzumu. Naravno, ovako dalekosežan zaključak se mora argumentovano obrazložiti mada, nažalost, to baš i neće biti mnogo teško. Možemo to učiniti na primeru koji nam je dobro poznat a to je upravo naša humana civilizacija. Stoga pogledajmo kako to izgleda na primeru ljudske vrste.

Nju sa jedne strane odlikuje njena biološka evolucija koja je, za naše pojmove, užasno spor proces ali koji je kroz milijarde i milione godina ipak razvio razumno biće sposobno da shvati da pored onoga čime ga je priroda snabdela, za svoj opstanak može da koristi ne samo predmete iz okoline kao oruđe i oružje već da iste obrađuje prilagođavajući ih svojim potrebama i čineći ih efikasnijim. Ono je, dakle, evoluciono prvo u životinjskom svetu dostiglo prag civilizacijske evolucije i počinje da proizvodi oruđa i oružja. Od ovog momenta počinje i sama civilizacijska evolucija vrste, pošto je ista već znatno ranije biološkom evolucijom stekla sposobnost artikulisane komunikacije (govora), instikt i svest za udruživanje u cilju uspešnije borbe za opstanak, i time mogućnost da iskustva i nova saznanja prenosi potomstvu i na taj način ista akumulira.

Ovo je trenutak kada bi zbog kasnijih postulata trebalo pažljivo pogledati ovog budućeg silnika i gospodara planete u svom prirodnom okruženju, kome će, praktično kao takvom, njegova nesrazmerno brza civilizacijska evolucija vrlo brzo staviti u ruke sve moguće sile, uključujući i one “kosmičke“ (upravo tako ih je nazvao predsednik SAD, Hari Truman, u momentu kada je naciji i Svetu objavio da su SAD upotrebile nuklearno oružje protiv Japana)! Dakle, u pitanju je još uvek, po svim parametrima primitivno poludivlje biće koje živi u hordama, što je pandan krdima i čoporima ostalih vrsta u okruženju. Od njih se razlikuje bitno razvijenijim centralnim nervnim sistemom što rezultira višim nivoom svesti, što mu dalje omogućava da se uprkos svojoj telesnoj inferiornosti uspešno brani od grabljivaca u okruženju i da se nađe na vrhu lanca ishrane. Izuzetno je agresivno biće (spada među najagresivnije životinjske vrste) i to kako prema pripadnicima drugih životinjskih vrsta, tako još i više prema pripadnicima sopstvene, ukoliko ne pripadaju njegovoj užoj zajednici. Njegov razum mu omogućava da u toj agresivnosti prevazilazi prirodnu “bestijalnost“ ostalih životinja i spreman je da ubija ne samo zbog stvarnih potreba već zbog samodokazivanja i „sporta i razonode“. Još uvek koristi prirodna skloništa za sebe i svoje porodice i prosečni životni vek mu je najverovatnije negde između 10 i 15 godina. Odavno je počeo da hoda uspravno i tako oslobodio prednje udove za kreativno korišćenje ali je anatomski još uvek nedovoljno tome adaptiran. Zadnji udovi su mu još nedovoljno snažni da nose celo telo isto kao i kčmeni stub. Zbog toga često ima problema sa kolenima, kukovima i kičmenim stubom pa stoga, kada ne mora da hoda, najradije sedi ili leži. Između ostalog, i zbog toga njegovom mladuncu je potrebno jednu do dve godine da uspravno prohoda (kod znatnog broja životinja za to je potrebno nekoliko minuta) dok na četiri „noge“ to čini mnogo ranije. Za egzistenciju mu je ključno posedovanje teritorije koju brani svim raspoloživim snagama od drugih hordi sa stalnom težnjom da iste proširi. Ova težnja je objektivno uslovljena egzistencijalnim razlozima ali i bitno pojačana urođenim egoizmom (sebičnoću) i agresivnošću vrste, koje je u njenom evolutivnom razvoju favorizovala prirodna selekcija kao adaptivne prednosti. Zbog ovoga čovek živi u stalnom sukobu sa drugim hordama sa jakom željom i potrebom da konkurente uništi ali i u strahu da i sam bude uništen itd. Sebičnost i agresivnost se manifestuju na svim nivoima njegove društvene organizacije i to počev od jedinke, preko porodice, rodovske zajednice do plemena kao najvišeg nivoa iste. Udruživanje plemena nije retkost ali je razlog isti (sebičnost), tj. potreba da se lakše izađe na kraj sa konkurentskim plemenom ili plemenima. Ovakva „neprirodna” zajednica opstaje koliko i razlozi zbog kojih je nastala, da bi potom i njeni članovi postali neprijatelji.

Ovakvo biće i njegova vrsta, bivaju zahvaćeni civilizacijskom evolucijom koja je u odnosu na biološku nesrazmerno brz proces koji se i eksponencijalno ubrzava! Za period vremena manji od pola miliona godina jedno primitivno biće, odnosno njegova vrsta, ovladala je “kosmičkim silama“ koje su, naravno, dovoljne za uništenje svega postojećeg pa i nje same!

Uprkos ovoj kolosalnoj civilizacijskoj evoluciji njegova biološka evolucija u tom periodu teško da je bitno makla sa mesta. Teško je pronaći ozbiljnog biologa koji će potvrditi da savremeni čovek poseduje bitno razvijeniji mentalni sklop, odnosno da je bitno pametniji, od onog svog pretka koji je prvi istesao kamen da bi nekako isekao svoju lovinu (koja je mogla biti i pripadnik neprijateljskog plemena svoje vrste) ili naučio kako da založi vatru?! Ovo uostalom, pored teorijskih razmatranja, potvrđuju i detaljne antropološke analize fosilnih nalaza. Očigledno je i da se obrazac borbe za opstanak savremenog čoveka uopšte ne razlikuje bitno od onog kojim su se rukovodile horde divljih ljudi, ali i obrazaca koji se sreću i u životinjskom svetu. I savremene civilizovane zajednice ljudi ljubomorno brane svoju teritoriju svim raspoloživim snagama, kao uostalom i pripadnici većine ostalih životinjskih vrsta. Ove poslednje, kao uostalom i sam čovek, su posebno osetljive na „nelegalno“ prisustvo pripadnika svoje vrste poreklom iz druge zajednice! I razlozi za to su isti – briga (borba) za egzistencijalne resurse. Ni savremene zajednice ljudi kao ni njihovi pomenuti prethodnici neće ni za trenutak oklevati da opljačkaju i osvoje teritoriju bilo koje druge zajednice ukoliko im se za to ukaže prilika ili procene da to mogu izvesti po, za njih, prihvatljivoj ceni. Učiniće oni to, doduše, “civilizovano “ sa nekim manje ili više prihvatljivim opravdanjem, koje je najčešće dovoljno uverljivo samo za nih same, i neće uvek fizički uništiti podjarmljenu zajednicu, ali te nebitne razlike ne menjaju suštinu! Posledica ovakvog u suštini animalnog ponašanja jesu stalni sukobi različitih zajednica, manjeg ili većeg intenziteta. U tom procesu stalnog sukobljavanja, čovek, odnosno njegova vrsta, je apsolutno nesporni rekorder u životinjskom svetu po broju pripadnika svoje vrste koje je sam uništio i ne postoje nikakvi racionalni razlozi za pretpostavku da njegova „civilizovanost“ tu može nešto bitno da promeni!

Logično bi bilo očekivati da ovi sukobi koji uništavaju jedinke i materijalna dostignuća usporavaju i civilizacijski razvoj, ali ni to nije sasvim tačno. Pošto čovek nema ozbiljnih neprijatelja u ostatku živog sveta on ima samo jednog, ali veoma opasnog, a to su drugi ljudi! Da bi se od njega (njih) odbranio čovek je spreman da uloži sve raspoložive snage da bi osmislio i proizveo efikasna sredstva za sopstvenu odbranu i napad. Ovi napori zapravo bitno ubrzavaju njegov civilizacijski razvoj pošto sile i sredstva kojima je ovladao za potrebe odbrane i napada uvek imaju i svoju mirnodopsku upotrebnu vrednost. Kada se ovim putem stigne i u posed “kosmičkih sila“, pri nužnom iskustvenom uslovu da sve zajednice u relativno kratkom vremenu podele postojeća civilizacijska dostignuća, vrsta dolazi u sasvim realnu opsnost samouništenja! Ono što je u datom trenutku za neko vreme sprečava da to i ne učini jeste ravnoteža straha a ne njen razum, koji toj situaciji objektivno nije dorastao. Strah jeste proizvod razuma (nema straha bez svesti o postojanju opasnosti) ali ne i biološka odrednica koja ljudsku vrstu čini različitom od većine ostalih sisara i ne samo njih. Osećanje straha ljudska vrsta deli sa njima ali i način na koji strah uređuje odnose, kako unutar tako i između svih tih vrsta nije bitno različit, ma šta mi mislili o sebi. Nema suštinske razlike između dva čopora lavova ili vukova koji se otimaju oko teritorije i dve armije ljudi koje u sukob ulaze sa istim motivom, čak ni u taktici borbe. Različita su samo raspoloživa sredstva. Biološka osobina koja ih sve na to prisiljava jeste, dakle, sebičnost koja se manifestuje u nastojanju svake grupe ili zajednice da reši svoje egzistencijalne probleme, a to u principu može samo na račun druge ili drugih, ugrožavajući time njihovu egzistenciju. Strah se pojavljuje u trenutku kada jedinka ili grupa istih postane svesna opasnosti ali nema siguran i racionalan način da istu otkloni bez rizika po sebe. Tako, slona neće zahvatiti strah zbog blizine lava pa i njegovog čopora pošto on ima sigurno rešenje za slučaj napada, ali hoće ukoliko ima mladunče pošto nije siguran da i njega može odbraniti i stoga će odmah preći u preventivni napad da opasnost otkloni. Susret lava i bivola pratiće obostrani strah pošto u sukobu svaka od jedinki ima šanse i za pobedu i poraz a ulog je prevelik. Isto osećanje pratiće i susret dva lava ili dva vuka ili njihova čopora u borbi za teritoriju ali i ljudi u sličnoj misiji.

Čovek, kao uostalom i sve životinje, nije kriv što je sebično i agresivno biće pošto je te osobine, kako je već napomenuto, isforsirala prirodna selekcija, kao adaptivnu prednost jedinki u divljini, u toku njegove biološke evolucije, ali u civilizovanom društvu koje je ovladalo previše moćnim silama one su izrazito kontraproduktivne i opasne. Ona (sebičnost) ga sprečava da o svojoj vrsti i njenoj egzistenciji brine kao celini što bi u datoj situaciji jedino sprečilo njeno samorazaranje ili samouništenje. Postojeća civilizacija nije u mogućnosti da gornji uslov zadovolji u potpunosti čak ni u okviru pojedinačnih zajednica, dok razgovor o njegovom zadovoljenju na planetarnom nivou, pri postojećem stepenu civilizacijskog razvoja i ustrojstvu, praktično nema smisla. Zbog ovoga je neravnoteža imanentna civilizaciji, odnosno njena nužna osobina!

Daleko od toga da postojeća civilizacija nije svesna problema i opasnosti ali, budući da nema uslova za suštinsko rešenje, ona pribegava drugim, po svojoj biti privremenim. Naprimer, zajednice koje su već došle u posed „kosmičkih sila“ nastoje svim sredstvima da spreče druge zajednice da do njih dođu. Ovo zapravo samo pojačava strah sprečavanih zajednica i njihove napore da ovo civilizacijsko dostignuće podele sa onima koje ga već poseduju. One u tome jedna po jedna i uspevaju i samo je pitanje vremena kada će ga posedovati „dovoljan broj“ istih! Već pomenuta ravnoteža straha je uvek nestabilna i utoliko nestabilnija ukoliko veći broj zajednica poseduje opasne sile. Ona u kratkom vremenskom intervalu, iz bezbroj razloga, može biti narušena u manjem ili većem obimu! I u prošlosti, rezultat narušavanja ravnoteža straha bili su ratovi kao “(i)racionalan“ pokušaj neke grupe (grupa) da poremećenu ravnotežu dalje pomeri u svoju korist ali i druge (drugih), da narušenu ravnotežu uspostavi i eventualno okrene u svoju korist. U okolnostima posebno velikih neravnoteža nova ravnoteža je uspostavljana sukobima planetarnih razmera. Sve do ovladavanja „kosmičkim silama“ ovo je bio proces koji je u osnovi “prirodan“, pošto je između ostalog održavao i brojnost populacije pod kontrolom, a civilizacijski razvoj, uprkos svemu, više ubrzavao nego što je usporavao. Nema poterbe objašnjavati posledice uspostavljanja nove ravnoteže sukobom planetarnih razmera u situaciji kada su sve ili „dovoljan broj“ zajednica u posedu „kosmičkih sila“, pošto će iste nužno upotrebiti bar napadnuti ako to u startu ne učini napadač, i to čak i u situaciji kada pouzdano zna da ga to neće spasiti od uništenja!

Jasno je da će apsolutna većina ljudi koja pročita ovakvo razmatranje postavljene hipoteze, reagovati tvrdnjom da je da je sve ovo prilično neobuzdana spekulacija i da čovek kao razumno biće ne može da ide tako daleko?! Tvrdiće, takođe, i to ne bez osnova, da nikakvo fizičko rušilaštvo (osim onih ekstremnih kosmičkih) ne bi moglo da uništi baš sve ljude na Zemlji. Bilo bi to tačno samo u slučaju da „kosmičke sile“ nisu po definiciji i opasno „prljave“, i da sistematski ne ubijaju i tom „prljavštinom“ od koje se nije moguće ni sakriti, pošto one smrtno zatruju i tako elementarne resurse kao što su voda i vazduh! Niko nije, i nikada neće moći na Zemlji da konstruiše “čistu“ termonuklearnu bombu bez „obične“ nuklearne kao „upaljača“, a upravo taj „upaljač“ je daleko opasniji od neobuzdane sile nuklearne fuzije.

Ako je ovo možda jasno, vratimo se i pitanju – dokle čovek kao razumno biće može da ide i zašto? Naime, ako su čovek kao pojedinac i čovečanstvo kao životinjska vrsta na nešto posebno ponosni, oni to sa pravom jesu na svoj razum. Ipak, pogledajmo pobliže njegove mogućnosti i domete, kako na pojedinačnom tako i kolektivnom planu.

Pre svega treba konstatovati, i to bez potrebe za posebnim dokazivanjem, da ono što označavamo pojmom razum, u okviru humane prirodne varijabilnosti varira na isti način kao i svaka druga osobina, i da se ljudi i po toj osobini podjednako razlikuju kao, naprimer, po fizičkom izgledu. Koliko god je teško naći dva čoveka identičnog izgleda (izuzetak su identični blizanci iz razumljivih razloga) toliko je teško naći i dva čoveka koji o svemu misle na isti način i shodno tome i isto se ponašaju. Mada bi razum, bar za sada, bilo tehnički teško ili nemoguće definisati numeričkim vrednostima zbog njegove apstraktnosti, nema nikakvih razloga za pretpostavku da se te vrednosti ne ponašaju na isti način kao i odgovarajuće vrednosti za bilo koje drugo merljivo svojstvo, odnosno da variraju oko neke srednje vrednosti onako kako to definiše Gausova funkcija. Pošto razum ili mentalni sklop ličnosti, uslovljava i njeno ponašanje, preko koga jedino o njemu i možemo da sudimo, tada možemo da zaključimo da će najveći deo populacije, koji se nalazi oko srednje vrednosti ili je udaljen od nje do neke kritične granične vrednosti, spadati u kategoriju „normalnih“ ponašanja pa i „normalnih“ razuma, odnosno nihova ponašanja se mogu smatrati kao socijalno odgovorna. Jedinke čije vrednosti se nalaze van kritičnih graničnih vrednosti, a takvih po definiciji, ali i iskustvu, mora biti u okviru svake varijabilnosti, neće biti “normalne“ i imati „normalno“ ponašanje u smislu prihvaćenih društvenih konvencija. Ovakve jedinke, odnosno njihovo ponašanje se definiše kao socijalno neodgovorno i svaka zajednica ljudi mora da ima mehanizme za njihovu kontrolu. Čak i kada ovakva ponašanja takvih jedinki, odnosno njihovi razumi, povremeno dođu do izražaja, učinjena šteta je lokalnog karaktera pa na ovom nivou nema potencijala za destrukciju civilizacije.

Ako pojedinačna svest, ma koliko bila socijalno neodgovorna, nije opasna kao takva, ona to može postati zbog jedne druge, manje uočljive slabosti prosečnog ljudskog razuma. On je, naime, podložan manipulaciji i to do nivoa da pojedinac može biti čvrsto uveren da misli svojom glavom i kada zapravo misli tuđom. Takođe, on istom tom manipulacijom može lako biti doveden u poziciju da čini stvari koje bez nje nikada ne bi radio a da pri tome bude čvrsto uveren da ono što radi, radi zbog svog najdubljeg ličnog ubeđenja i u najboljem, kako svom, tako i interesu svoje zajednice pa i humane populacije kao celine. A to što on (čovek) može da radi tako „uveren“ zapravo i nema granica, to valjda nije potrebno dokazivati?! I ovde dolazimo do suštine problema, a to je da se Homo sapiens, tačnije apsolutna većina pripadnika njegove vrste, može lako manipulacijom pridobiti i pokrenuti u borbu za gotovo svaku ideju, ma koliko ona bila iracionalna, opasna pa i samoubilačka!

Što se tiče potencijalnih manipulatora, njih, kako znamo, nikada ne nedostaje i oni se u velikom broju redovno pojavljuju iz obe gore navedene kategorije ljudskog razuma. Jasno je da apsolutna većina manipulacija nije opasna po humanu civilizaciju pošto je to legitiman oblik komunikacije među ljudima i njihovog okupljanja oko različitih ideja, ali više nego dovoljan broj jeste, a posebno one koje mogu realizovati socijalno neodgovorne jedinke! Ono što im je potrebno da neku manju ili veću zajednicu izmanipulišu jeste izvesna (ne naročito velika) doza veštine i povoljne društveno političke okolnosti koje će pomoći da nihove ideje budu prihvaćene. Ovo je u humanoj populaciji bilo i ostaće redovna pojava i opasnost za svaku zajednicu ili njihove grupe, ali i civilizaciju uopšte.

Onog trenutka kada dovoljna većina pripadnika izmanipulisane zajednice ili zajednica prihvati opasnu manipulaciju one će, naročito ako su dovoljno velike i jake, nastojati da svoj model i ideje nametnu i drugim zajednicama i to, ne retko, po svaku cenu, ma koliko ovim drugima taj model bio stran, protivan njihovim interesima i neprihvatljiv. U takvoj situaciji sukob je neizbežan i sredstva se ne biraju, pri čemu to ne može da spreči ni „normalan“ razum neizmanipulisanih zajednica. Ako je, pri tome, ispunjen i prethodni uslov da obe strane poseduju „kosmičke sile“, razaranje pa i samouništenje civilizacije postaje sasvim izgledno.

Manipulacija velikim brojem ljudi sa problematičnim idejama jeste uvek opasan poduhvat. Ovo stoga što realizacija takvih ideja uvek nailazi na teškoće i to utoliko veće ukoliko one bitnije menjaju postojeći poredak stvari. One u svojoj realizaciji najpre trpe zbog sopstvenih slabosti, potom zbog otpora dela populacije koja manipulaciju nije prihvatila i konačno zbog otpora koji dolazi od strane drugih zajednica. Neuspesi se pokušavaju prevazići radikalizacijom ideje i primenom represije pa se, ne retko, čitav proces otrže kontroli i samih manipulatora. Može se sa sigurnošću tvrditi da francuski revolucionari i njihove prvobitne vođe nisu planirali slavu francuske giljotine niti očekivali da umesto omrznutog kralja dobiju cara koji će opustošiti najpre celu Evropu a potom i Francusku! Mnogi istraživači su tvrdili, i verovatno će tvdrditi i ubuduće, da Lenjin nije želeo staljinistički socijalizam?! Možda i nije ali jeste obezbedio uslove za njegovu pojavu, porušivši sve brane koje bi to onemogućile. Veliko je pitanje da li bi i on sam, ako bi to hteo, tako nešto mogao da spreči i da nije postao žrtva atentata ili je to postao upravo zbog toga? Musolinijev fašizam, koji se pojavio u sličnom društvenom ambijentu kao i Oktobarska revolucija, iako problematična ideja, bio je dečja igra u odnosu na ono što se pojavilo u Nemačkoj i čemu je on bio rodonačelnik i uzor. Karl Marks i Fridrih Engels su kažu bili altruisti i filantropi? Ako su to zaista bili onda je sigurno da u svom životu ništa nebi napisali na teme po kojima su ostali upamćeni, da su mogli i približno pretostaviti za koliko su zla i patnje postavili temelje?! Ma šta mi mislili o njihovim idejama i spisima, teško ih je na osnovu njih zamisliti kao kreatore, naprimer, Staljinovih logora, ideologe kineske kulturne revolucije ili Pol Potovim savetnicima!?

“Demokratski način“ upravljanja ljudskim zajednicama jeste izvesna brana koja umanjuje verovatnoću pojave manipulacija ekstremnog karaktera ali nikako nije sigurna garancija. „Demokratski sistem“ zbog svog karaktera zapravo daje šansu opasnim idejama da budu propagirane i da, (naročito ako je manipulator(i) dovoljno vešt) ne budu na vreme prepoznate i time sprečene od strane zajednice u kojoj su se i pojavile. Međutim, i sama definicija pojma opasne ideje u humanoj zajednici jeste problematična, pošto je i pojam krajnje relativan, a da li će to ona biti u manjoj ili većoj meri zavisi od različitih okolnosti. Tako i sasvim "plemenita" ideja nametanja "demokratije" nekoj "nedemokratskoj" zajednici ili zajednicama može dovesti do opasne krize i sukoba. Nažalost, bolji i sigurniji način upravljanja ljudskim zajednicama od „demokratskog“ do sada nije pronađen.

Zaključak koji sledi je jednostavan, ma koliko nama izgledao uvredljiv, i mogao bi da glasi: Nesrazmerno brz civilizacijski razvoj u ruke nedovoljno svesnog bića stavlja isuviše opasne sile! Vidimo da je gotovo sasvim sigurno da će ovakvo “nedovoljno svesno biće“ u sasvim doglednom periodu vremena doći u iskušenje da te sile upotrebi u „sopstvenom interesu“ nedovoljno svesno svih posledica takvog postupka, odnosno: (i)racionalne biološke sile koje ga na to teraju još uvek su jače od njegovog razuma i svesti i to kako pojedinačnog tako i kolektivnog. To valjda nije potrebno ničim dokazivati, ako nas dosadašnji tok istorije bilo čemu uči?

Nije, nažalost, teško dokazivati ni da bi ovo morao biti i univerzalni obrazac razvoja svake moguće civilizacije, ma gde se ona pojavila i da se verovatnoća ovakvog ishoda može aproksimirati sa vrednošću od 100%. Ovde ništa bitno ne menja ni činjenica da je moguće da takvu upotrebu pomenutih sila u “sopstvenom interesu“ i preživi određeni broj pripadnika civilizovane vrste. To bi samo značilo novi civilizacijski početak do sledeće prilike! Teško da bi biološka evolucija, zbog svoje sporosti, ikada stigla da koristeći vreme ovakvih ciklusa ojača razum i eliminiše ili umanji sebičnost i tako „spase stvar“?

Kompletno samouništenje civilizovane vrste gotovo sigurno ne bi uništilo sav život na planeti, pa bi u zavisnosti od stepena rušilaštva preživeli niži oblici života kojima bi bili potrebni novi milioni (milijarde) godina da razviju novu civilizaciju i ponove ciklus, ako ih u tome ne spreči evolucija matične zvezde ili, pre toga, neka druga drastična promena. Ovde nije potrebno objašnjavati zbog čega je civilizacijska evolucija toliko brža od biološke (tražilo bi dodatni prostor), pošto je to kao činjenica svakom poznato i bez objašnjenja, iz sasvim očiglednog iskustva. Tako dolazimo do još jednog mogućeg, a ja duboko verujem i pravog, objašnjenja Fermijevog paradoksa. Ono bi moglo da glasi: Svaka nova civilizacija koja nastane bilo gde u kosmosu, onesposobi ili uništi sebe zbog imanentnog nesklada između njene biološke i civilizacijske evolucije, pre nego sto dospe u situaciju da pokuša i ostvari kolonizaciju Univerzuma i time u njemu ostavi uočljive tragove svog postojanja ili uspostavi komunikaciju sa nekom drugom sebi sličnom. Ovo nije nov zaključak ali objašnjenje, koliko ja znam, jeste. Uostalom, Ajnštajn nije bio biolog ali je verovatno imao u vidu ovakvo ili slično razmatranje kada je na pitanje – da li zna čime će se voditi treći svetski rat, odgovorio da mu nije poznato čime će sve voditi treći ali da zna čime će se voditi četvrti svetski rat – toljagama?!

Kako vidimo (ako to korektno vidimo) možda bi bilo umesno da onu čuvenu maksimu Maksima Gorkog: “Čovek, kako to gordo zvuči”; preformulišemo u: „Čovek, kako to glupo zvuči“?!