“Rolling Stones, Now!!”

Please allow me to introduce myself…I’m a big Stones fan.

Ne mogu cak ni da pocnem sa odbrojavanjem dana do koncerta, jer izgleda nisam ni svesna da Stounsi dolaze u Srbiju. Tek kad nastanu onih nekoliko magicnih trenutaka tisine pred istrcavanje na binu, zaigrace mi srce i pascu u sevdah.

Ne znam tacno kad su ove zvezde osvojile moje srce, bice da je za to najodgovorniji moj muzicki_izuzetno_nadaren i muzici_najodaniji otac koji mi je predocio obuzimajuce taktove Stounsa cupkajuci u ritmu, jednom rukom se drzeci za okrugli “volume” njegove svemoguce muzicke laboratorije i pojacavajuci ga do te mere da bi cela ulica drhtala od basova. Tako se muzika najbolje i osecala, po njemu, tek kad se pojaca … Mozda je to bio “Satisfaction”, mozda “Get off of my cloud”, a secam se i kroz maglu gramofonskih sekcija mojih roditelja i njihovih frendova preko “As tears go by” i “Lady Jane” ciji su rifovi, kao klinku od 5-6 godina duboko pogadjali. Godine istrazivanja i ceprkanja po roditeljskim kasetama i prasnjivim plocama, doprinele su da otkrijem dragoceni “Exile on Main street” dupli LP (“na otvaranje”)sa hiljade detalja. Otkrila sam “Rocks off” i “Sweet Virginia” koje su usle u moj licni Hall of Fame R’n’R pesama sa najslikovitijim dozivljajima i najdubljim emocijama koje ikad mozete da osetite slusajuci neku pesmu. Nisam ni slutila da je taj album bio jedan od njihovih najjacih, kao i da je mom ocu to stiglo iz Amerike. Utoliko je njegova vrednost veca. Kasnije sam otkrila jos neke dragulje sa tog albuma “Loving cup” , “Shine a light” , “Tumbling dice” , “Happy”, “Sweet black angel”. U jednoj opstoj trovacnici i najezdi turbo folk diva i dens idola, u mojoj sobi, kao oazi, i jedinom utocistu takvog vremena, su se smenjivali hitovi na mojoj licnoj top 10 listi. I uvek je neka pesma odgovarala nekom trenutku, uvek se uklapala u neki period mog zivota. Bilo da je to bio adolescentski bunt, bezanje od stvarnosti, neuklapanje u moderne tokove. To su bili Stounsi. Iskreno, moji ljubimci su bili Doors-i, ali oni zive jos samo na plocama…Stounsi su zivi! I – kotrljaju se! Bilo da su leteli sa kokosovih palmi, istrulelih jetri, izgorelih pluca, stotine izgreda, razvoda, afera – na kilometarskoj bini kotrljace se takvi kakvi jesu na Uscu 🙂

Gledajuci opcinjena na TV-u njihove spektakle, nije mi ni na pamet padalo da cu jednog dana i sama biti deo te presrecne gomile. I priblizili su se. Prvo u Budimpesti 1998., medjutim niko nije ozbiljno shvatio moje vapaje da budem na Nep stadionu i dozivim katarzu. Mozda nisam bila dovoljno ubedljiva, ali sam tiho patila u sebi. Dosli su i u Zagreb. Usled sveopste ekonomske i mentalne izolacije, pomirljivo sam prihvatila cinjenicu da nas Stounsi nisu ni primetili na karti Evrope, jer nas tamo odavno nema. Njihovi koncerti su bivali sve bogatiji, cene karata sve skuplje. Samo sto nikada, nikada nisam cula da je neko sa stadiona izasao nezadovoljan. Februara 2006. moj boravak u Michiganu – i fantasticna prilika da se ode na Super Bowl u Detroitu gde su u poluvremenu svirali moji ljubimci. Kazu cak da je TV prenos kasnio 5 sek. u slucaju da Mik izvali neku psovku. Medjutim, karte su bile davno davno rasprodate. Pokusaj nesrecne 2003., neke blede najave 2005. i 2006. i konacno – Beograd, 14.jul, Usce.!! I ja tamo !!! I vracanje u proslost, u mladalacki bunt, u ponovno budjenje !!!