CERN – mesto gde je nastao “Internet”

Prethodnih nekoliko godina imali smo prilike da često slušamo o CERN-u, LHC-u – i “najvećem eksperimentu čovečanstva”, ulasku Srbije u punopravno članstvo, akceleratoru, otkriću Higsove čestice i mnogim drugim zanimljivim temamama iz fizike visokih energija.

Često se pričalo o tome koliko sve to mnogo košta, zašto je taj eksperiment bitan za fiziku i zašto treba toliko ulagati u istraživanja. Kako novac ne pada sa neba ljudi često pitaju na koju bi korist oni, kao institucija, firma ili pojedinci imali od ulaganja milijardi dolara u jedan tako skup projekat. Tada se priča o značaju akceleratora u medicini i o različitim tehnologijama za koje većina nikad ranije ni pomislila da potiču iz projekata koji su prethodili moćnom LHC-u.

Kao jedan od najpraktičnijih rezultata CERN-a fizičari često CERN-u govore kao o mestu gde je nastao “Internet”.

Tu već nastaje veliki problemi. Informatičari se bune a ostalu ostaju zbunjeni. Ponekad taj detalj baci sumnju na celu priču o značaju, primenjljivosti i istinitosti priče o CERN-u. Svi smo bar malo, iz informatike, učili o Istoriji interneta, o mrežama u SAD, o ARPANET-u, o mnogim stvarima koje su prethodile Internetu koji poznajemo, ali u toj priči nikada nije bilo CERN-a. Kao što često biva istina je negde između, ali zbog nepreciznosti, nedovoljnog znanja, loše informisanosti ili jednostavno nedostatka želje do nje je teško doći.

Priča o nastanku Interneta počinje 1950 – 1960 godine kada su veće institucije i univerziteti u SAD i Evropu imale svoje mreže. Te mreže završavale su posao unutar institucije ali često se javljala potreba za mrežama koje bi omogućile komunikaciju između različitih institucija.  Tu su nastajali veliki problemi, svaka mreža funkcionisala je na specifičan način i komunikacija između dve mreže bila je teško izvodljiva ili potpuno nemoguća.

Robert Taylor, jedan od direktora DARPA (Defense Advanced Research Projects Agency) bio je inicijator prve mreže koja je povezala više institucija. Larry Roberts (MIT) i on su uspostavili prvi link između Univerziteta Kalifornija (Los Anđeles) i Istraživačkog instituta Stanford. Link je uspostavljen 29. oktobra 1969. godine i tako je nastao ARPANET. Nekoliko dana kasnije, 5. decembra 1969. godine broj povezanih računara je dupliran. Na ovaj pra-Internet povezane su još dve institucije: Univerzitet Juta i Univeritet Kaliforbija (Santa Barbara). Tada je ARPANET imao četiri čvora koja su komunicirala brzinom 50kbps. ARPANET je nastavio da se širi i do 1981. godine na mreži je bilo 213 čvorova. Brzina je ostala nepromenjena ali uključivala je i komunikaciju preko satelita i radio vezu.

Paralelno sa razvojem ARPANET-a tekao je i razvoj mreže na drugoj strani okeana. U Evopi projekat su razvijale Norveška seizmička mreža (NORSAR). Juna 1973. godine NORSAR postao je prvi čvor ARPANET-a van SAD. Tih godina Pošta Velike Britanije, Wester Union i Tymnet radi li na svojoj mreži. Za razliku od ARPANET-a Evropska mreža nije bila namenjena samo korisnicima sa univerziteta (vojska SAD koristila je sličnu mrežu MILNET) već i za poslovnu upotrebu.

Mreže su probile granice institucija, računari širom planete počeli su da se povezuju ali još uvek je broj različitih mreža bio veliki i one nisu mogle međusobno da komuniciraju. Prvi ko je odlučio da reši ovaj problem bio je ARPANET. Na njihov zahtev Vint Cerf (Univerzitet Stanford) počeo je da radi na protokolu koji bi omogućio komunikaciju između različitih mreža. Razvoj novog protokola krenuo je 1973. godine. Nakon sušinske promene u načinu na koji računari komuniciraju, prvi put je upotrebljen naziv Internet, decembra 1974. godine, u prvoj specifikaciji TCP protokola (RFC675).

Razvoj protokola je nastavljen i krajem 1978. godine dobija osnovnu formu i naziv TCP/IP. Do 1981. godine objavljeni su i odgovarajući standardi (RFC791, 792 and 793) čime je definisana konačna forma TCP/IP protokola, koji omogućava funkcionisanje i današnjeg Interneta. Sa definisanjem novog mrežnog protokola DARPA je počela da finansira i podstiče sve korisnike ARPANET-a da svoje sisteme prilagode TCP/IP protokolu. Od 1. januara 1983. godine TCP/IP u potpunosti je potisnuo prethodni NIC protokol i tako je postao jedini protokol čija je upotreba bila dozvoljena na ARPANET-u. Iste godine na Univerzitetu Wisconsin napravljen je prvi DNS (Domain Name System) što je omogućilo da se prilikom komunikacije sa računarima koriste imena a ne IP adrese (brojevi).

Prva interkontinentalna TCP/IP veza uspostavljena je između ARPANET-a i NORSAR-a 1982. godine. Nešto kasnije uspostavljena je i veza sa Lonodnom, ali prihvatanje TCP/IP protokola u Evropi išlo je sporije nego u SAD. U periodu između 1984 i 1989. godine CERN je prihvatio i implementirao TCP/IP protokola unutar svoje mreže, ali sve do kraja 1989. godine ta mreža bila je izolovana od spoljnjeg sveta, ili kako bi danas rekli “nije bila na Internetu”.

Iste godine kada je CERN otvorio “vrata” svoje mreže ka Internetu krenulo je i masovno prihatanje TCP/IP protokola šitom Evrope, a nešto kasnije i sveta. Ulaskom u poslednju deceniju XX veka sve mreže na planeti polako su postajale deo Interneta, “mreže svih mreža”.

Tadašnji Internet nije ličio na ono što danas za mnoge Internet predstavlja. Korišćeni su servisi od kojih su mnogi nepoznati većini današnjih korisnika nepoznati: e-mail, FTP, gopher, telnet itd. Nije bilo ni traga od slika, boja, grafike. Sve se dešavalo u komandnoj liniji, tekst, tekst i još mnogo teksta. Nije bilo ničega što bi bar malo ličilo na sadržaj današnjih sajtova, na poznate adrese koje počinju sa WWW. Kao što neki ljudi nekad svaku pastu za zube zvali “Kaladont”, različita terenska vozila “Jeep” tako ima i mnogo onih koji to “WWW” nazivaju Internet, ali Internet je mnogo više.

Internet je nastao, a to WWW je tek trebalo da bude stvoreno.

Upravo tu na scenu stupa CERN. Fizika čestica je oblast gde je neophodna razmena ogromne količine podataka, i to ne samo brojki i slova već grafikona i fotografija, povezanih podataka i tekstova. Internet koji je postojao 80-tih godina XX veka nije omogućavao jednostavni u laku komunikaciju između zapošljenih u CERN-u.

Par godina pre nego što je ARPANET konačno definisao i usvojio TCP/IP protokol, jedan fizičar u CERN-u, Tim Berners-Lee, radio je na projektu koji bi omogućio jednostavniju i bržu razmenu informacja između naučnika angažovanih u oblasti fizike elementarnih čestica. Godine 1980. definisan je projekat ENQUIRE koji je kasnije prerastao u poznato WWW – World Wide Web. Za razliku od današnjeg Web-a, ENQUIRE nije bio namenjen javnoj upotrebi, ali istovremeno imao je i osobine nekih savremenih projekata, kao što je Wiki – za skladištenje podataka koristio je baze podataka a tokom čitanja bilo je moguće i menjati sadržaj stranica. Naravno, tu se nalazila i preteča današnjih linkova. Program je bio napisan u programskom jeziku Pascal, a pokretala ga je Norsk Data mašina.

Ubrzo nakon pokretanja ENQUIRE projekta (1981. godine) ugovor Tim Berners-Lee sa CERN-om ističe i on napušta CERN. Naredne tri godine radio je na drugom mestu, a onda se 1984. godine vraća u CERN gde dobija stalan posao.

Pre tačno 30 godina, na današnji dan, 12. marta 1989. godine, Tim Berners-Lee i Robert Cailliau (CERN), nezavisno jedan od drugog, upućuju predlog projekta novog hypertext sistema slične funkcionalnosti.

Ideja koja je dovela do nastanka najpoznatijeg i najznačajnijeg Internet servisa krenula je od, kako je u predlogu navedeno, od “gomile” izgubljenih podataka.

I tada, pre 30 godina, kao i danas CERN je ogromna institucija. Broj onih koji u CERN-u stalno rade nije tako veliki ali ogroman je broj ljudi koji stalno dolaze u CERN, tamo provedu neko vreme i onda putuju nazad u svoje matične institute ili fakultete. Veliki broj ljudi koji rade zajedno rade neki posao sa sobom nosi i određene probleme.

Neki od problema bili su kako organizovati podatke o gostima, kako organizovati dokumentaciju, kako beležiti ko je šta i kada radio, saznati koje laboratorije rade na kojim projektima, koji sistemi zavise od nekog uređaja, gde se šta nalazi, gde šta ide, kome šta pripada, itd itd itd mnogo pitanja i mnogo informacija koje je trebalo čuvati, organizovati i… od kojih su se neke stalno gubile i nestajale.

Upravo tu, u mnoštvu naizgled nepovezanih informacija i podataka Tim Berners-Lee našao je logiku i vezu. Njegov predlog uveo je dijagrame, strelice, kružiće i mnoge druge simbole. Dijagrami su označavali hijerarhiju podataka, čvorovi – ljude, softver, module, zadatke, a strelice relacije – “roditelje”, pravce kretanja, zavisnost, obaveze, izveštaje.

Predlog je povezao različite vrste i baze podataka. Povezao je ljude, projekte, softver, grupe ljudi, ideje, dokumente, tipove hardvera, specifične objekte itd itd, a sve to je povezao “vezama” – hiperlinkovima, koji su se nalazili u različitim dokumentima. Ti dokumenti, osim teksta i hiperlinkova, mogli su da sadrže i slike – multimediju.

Mart 1989. godine označio je nastanak novog servisa – World Wide Web-a (WWW) koji će kasnije Internet približiti svim korisnicima širom planete. CERN je tako postao mesto gde je rođen World Wide Web, a prvi Internet sajt nalazio se na adresi http://info.cern.ch/. Prva verzija sajta nije sačuvana, ali kopija istog sajta iz 1992. godine nalazi se na sajtu World Wide Web Konzorcijuma.

Godine 1991. u CERN biblioteci našao se i prvi web server CERN httpd (ostao u upotrebi do 1996. godine), web browser kao i biblioteke potrebne za dalji razvoj programa.

Godinu dana kasnije počeo je da radi prvi web server u SAD. Korisnici su opet bili naučnici, fizičari elementranih čestica, a server je bio smešten u Linearnom akceleratoru Stanford (SLAC), Kalifornija.

CERN je 1993. godine softver za korišćenje World Wide Web-a učinio javno dostupnim i ustupio u javno vlasništvo. Nakon toga World Wide Web i Internet nastavili su da se šire ogromnom brzinom i dolaze prvo na računare a zatim na telefone i ostale uređaje.

Godine 1994. na Internetu se nalazilo oko 10000 web servera i bilo je 10 miliona korisnika. Tako je sve počelo a stiglo je do… to već znate i vidite sami. Malo je onih koji danas mogu da zamisle jedan dan bez World Wide Web-a.

(prvi put objavljeno: maj 2009)