U konkurenciji za Nobelovu nagradu za mir ove godine bio je rekordan broj kandidata, njih 241. Odbor je odlučio da ovu nagradu u 2011. podele tri žene, borci za ljudska prava, predsednica Liberije Elen Džonson Sirlif, Lejma Gbavi, takođe iz Liberije i Tavakul Karman iz Jermenije. Priznanje im je dodeljeno za nenasilnu borbu za sigurnost žena.
Elen Džonson Sirlif, predsednica Liberije, prva je demokratski izabrana žena predsednik na afričkom kontinentu. Od inauguracije 2006. godine, doprinela je obezbeđenju mira u Liberiji, unapređenju ekonomskog i društvenog razvoja i jačanju pozicije žena.
Lejma Gbavi je pokrenula liberijske žene protiv građanskog rata u toj zemlji. Ona je mobilizovala i organizovala žene bez obzira na verske i etničke podele s ciljem da se okonča rat u Liberiji i da se osigura učestvovanje žena na izborima. I dalje radi na jačanju uticaja žena u Zapadnoj Africi.
Tavakul Karman je odigrala vodeću ulogu u borbi za ljudska prava, demokratiju i mir u Jemenu, pre i posle „arapskog proleća”.
Ova nagrada treba da doprinese okončanju potiskivanja žena koje se još uvek dešava u mnogim zemljama sveta, kao i da pomogne da žene dobiju podjednake šanse da utiču na događaje na svim nivoima društva.
Dobitinice su nagrađene za „nenasilnu borbu za sigurnost žena i za prava žena da u punoj meri učestvuju u izgradnji mira”, navodi se u obrazloženju odluke Komiteta.
Necu da komentarisem njhovu zaslugu za nagradu. Ali cinjenica da je tu istu nagradu dobio Ahtisari, kao i Obama, dosta govori o tome ko se za to pita, kao i o tome koliko je sama nagrada iskrena nagrada za neciji trud.