Ante Marković – poslednji predsednik vlade Jugoslavije

„Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha
i položajem daleke periferije u Evropi.“

Ante Marković je rođen 25. novembra 1924. godine u Konjicu u Bosni i Hercegovini, a školovao se u Dubrovniku i Zagrebu. Diplomirao je 1954. godine na Tehničkom fakultetu u Zagrebu. Po obrazovanju je bio inženjer, a po životnom opredeljenju – privrednik. Bio je učesnik je NOB-a od 1941. godine i dugogodišnji direktor firme „Rade Končar“ u Zagrebu. Istovremeno je obavljao visoke funkcije u partijskim strukturama. Za predsednika Saveznog izvršnog veća (SIV) izabran je 15. marta 1989. godine i na toj funkciji je ostao do 7. oktobra 1991. godine, kada su Hrvatska i Slovenija proglasile samostalnost, nakon čega se SFR Jugoslavija praktično raspala. Poslednji predsednik savezne Vlade jugoslovenske federacije umro je 28. novembra 2011. godine u 88. godini života.

Kao predsednik SIV-a oborio je inflaciju i otpočeo snažne reforme kojima je nastojao da Jugoslaviju uvede u Evropsku zajednicu.

U martu 1989. godine, kada je preuzeo funkciju predsednika savezne vlade, suočio se sa teškom situacijom. Zemlja je imala veliku inflaciju i nisku produktivnost. Jugoslavija se raspadala, nacionalizam je narastao. Tada je bilo neophodno učiniti značajne poteze u ekonomiji i Marković je pokazao odlučnost da to učini. Pokušao je da uvede „kapitalizam sa ljudskim likom“ u SFRJ i shodno tome, započeo promene ekonomskog, a time i političkog sistema. Prvi je na Balkanu menjao komunizam i krenuo u tranziciju. Zalagao se za očuvanje ekonomskog sistema i privrede Jugoslavije makar i u okviru „labave“ konfederacije. U suprotnom, tvrdio je da će doći do propasti čitavog sistema, i da će narod zapasti u jako tešku situaciju.

Od marta do decembra 1989. godine SIV je predložio, a savezna Skupština usvojila niz reformskih zakona kojima je otvoreno tržište novca, kapitala i radne snage. Sprovedena je deregulacija i u oktobru 1989. godine oko 90 odsto uvoza je liberalizovano. MMF je obećao da će, ukoliko ove reforme budu uspešno sprovedene, odobriti kredit Jugoslaviji. Osnova Markovićevog reformskog programa bili su odnos dinara i marke u odnosu sedam prema jedan, zamrzavanje cena električne energije, crnih i obojenih metala, kao i zamrzavanje državnih plata. Tim je reformama zaustavio inflaciju i obezbedio brzo i značajno, mada kratkotrajno, poboljšanje životnog standarda, što ga je učinilo jednim od najpopularnijih političara u SFR Jugoslaviji.

Smatrao je da je za realizaciju programa reformi potrebno pet godina i da će dobrobit osetiti svi. U periodu dok je bio premijer, uspeo je da stabilizuje kurs dinara, da smanji inflaciju, a započeo je i privatizaciju, deljenjem deonica preduzeća radnicima. To razdoblje ostaje upamćeno kao poslednji period optimizma i nade u SFRJ.

Iako Ante Marković nije bio opterećen nacionalizmom jer je poštovao ljude, njihovo znanje i rad, usled tadašnjih političkih prilika, njegovi planovi su osujećeni. Političari ga nisu podržali. Kada se sredinom 90-ih Ante Marković u Hrvatskoj suprotstavio nacionalizmu, nije više bio miljenik tamošnjih nacionalnih lidera. Na samom početku Markovićevog mandata, na vlast su došli Slobodan Milošević u Srbiji, Franjo Tuđman u Hrvatskoj i Alija Izetbegović u Bosni i Hercegovini. Vlast pod kontrolom Slobodana Miloševića je sabotirala Markovićev program reformi, a savezna vlada je bila dodatno oslabljena separatističkim pokretima u Sloveniji i Hrvatskoj. Ante Marković se držao po strani u toku sukoba unutar raspadajućeg Saveza komunista Jugoslavije, čak je pokušavao i da posreduje u sukobima između pojedinih jugoslovenskih republika, onih koje su se zalagale za konfederaciju i onih koje su insistirale na opstanku federacije. Međutim, njegovi napori nisu urodili plodom, iako su ih podržale nove demokratske vlasti u Bosni i Hercegovini i Makedoniji. Jugoslovenska narodna armija (JNA) je takođe bila protiv njega pa kontrolu nad njom i nad svim drugim polugama vlasti u federaciji nije imao. Rekao je i da ne odobrava ratni federalni budžet SFRJ.

Sredinom 1990. godine, pred tadašnje višestranačke izbore, osnovao je Savez reformskih snaga Jugoslavije. Savez reformskih snaga Jugoslavije je bila politička partija koja je podržavala njegove ekonomske reforme i zalagala se za evolutivnu reformu celokupnog društvenog i državnog uređenja SFRJ. Stranku nisu prihvatili režimi ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj, pa su reformisti bili proganjani od strane nacionalista. Posle žestokih napada u većini jugoslovenskih republika, reformisti su pretrpeli poraz. Krajem 1991. godine, Marković je bio potpuno marginalizovan, što je rezultiralo njegovom ostavkom.

Zbog raspada države, reforma Ante Markovića je propala. Markovićev program je propao, jer su republike trošile budžete kako su htele nezavisno od programa. Ne mogu istovremeno da postoje jedinstveno monetarno područje i centralna banka s jedne strane, i suverene fiskalne politike po zemljama, s druge.

Na konferenciji za novinare 20. decembra 1991. godine, Marković je „vratio mandat“ građanima Jugoslavije, rekavši da ne postoji više nijedan državni organ kome bi se mogla podneti ostavka.

Ekonomisti smatraju da su Markovićeve reforme bile „moderan program uvođenja SFR Jugoslavije u tržišnu ekonomiju“. Jugoslavija je u vreme Markovića mogla brzo da dođe na vrata Evropske unije. Posle Markovićeve Vlade „reforme su vraćene unazad“.

Nakon odlaska sa mesta poslednjeg premijera Jugoslavije, i njenog raspada, napustio je politiku. Od 1991. godine uglavnom je živeo u Gracu u Austriji i bavio se konsultantskim poslovima za velike firme i pojedine vlade. Više puta je učestvovao kao ekspert u komisijama za privatizaciju i sanaciju banaka u Kazahstanu i Makedoniji. Bavio se i problemima savremene ekonomske krize.

Zbog budućnosti, a povodom odlaska Ante Markovića, treba istaći političke uzroke i cenu brutalnog gušenja njegovog pokušaja reformi s kraja osamdesetih. Marković je u to vreme insistirao na modernizaciji, privatizaciji, ličnoj inicijativi i odgovornosti i to je predstavljalo osnov njegovog optimizma i politike.

Ante Marković je bio osuđen na neuspeh zato što je u svojim naporima bio skoro sam, bez podrške intelektualne, političke, ekonomske i kulturne elite. Tada je pobedilo povlačenje pred agresivnim nacionalizmom i ignorisanje činjenice da će tek pokrenute ekonomske reforme propasti ako izostane politička demokratizacija zemlje. Današnji odnos društva prema njegovoj politici i reformama predstavlja paradigmu naknadne pameti i propuštenih šansi.