Ekonomski efekti slobode kretanja radnika u Evropskoj uniji

Više od 18 miliona ljudi koji žive u Evropskoj uniji ne žive u zemlji svog porekla. Oko trećina tih migranata potiče iz zemalja-članica, dok ostale dve trećine dolaze iz zemalja koje nisu članice Evropske unije. U različitim zemljama postoje značajne razlike u strukturi migranata. U većini starih članica EU najveći broj migranata čine lica iz Istočne Evrope i bivših komunističkih zemalja, dok u Velikoj Britaniji, Holandiji i Portugalu, veliki deo migranata čine lica iz neevropskih zemalja, pretežno bivših kolonija.

Sloboda kretanja lica predstavlja jedno od četiri osnovna načela Evropske unije kojim se državljanima država članica, a pre svega radnicima i članovima njihovih porodica, u okviru EU garantuju jednake mogućnosti za ostvarivanje životnih i radnih uslova i promovisanje sopstvenih vrednosti, a poslovnim ljudima se omogućava da svoje aktivnosti obavljaju u onoj državi članici u okviru zajednice u kojoj postoje najpovoljniji uslovi. Osim slobode kretanja lica, u osnovna načela se svrstavaju i sloboda kretanja kapitala, roba i usluga.

Ove slobode garantovane su Ugovorom o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (Rimski ugovor) iz 1957. godine. Početna inicijativa u omogućavanju slobodnog kretanja radnika preduzeta je uspostavljanjem Evropske zajednice za ugalj i čelik (1951. god.), kada je propisana obaveza uklanjanja ograničenja za zapošljavanje radnika zasnovana na državljanstvu u industriji uglja i čelika. Sa unošenjem koncepta „Evropskog građanstva“ u Mastrihtski ugovor načelo slobodnog kretanja pripada svakom građaninu Unije, pod uslovima i ograničenjima koja su sadržana u Ugovoru i merama usvojenim za njegovu primenu.

Sve aktivnosti Evropske unije na polju regulisanja pravnog položaja radnika-migranata i njihove zaštite mogu se svesti na dve osnovne grupe: 1) na one koje se odnose na radnike-migrante iz zemalja članica Evropske unije i 2) na one koji dolaze iz zemalja koje nisu članice, tj. iz trećih zemalja. Sloboda kretanja lica u generalnom smislu podrazumeva pravo ulaska, pravo boravka i pravo izlaska svih lica sa teritorije jedne države članice na teritorije ostalih država članica Unije.

Korišćenjem načela slobode kretanja lica ostvaruju se kako pojedinačni, tako i neki od globalnih interesa Unije. Pojedincima – državljanima država članica se omogućava da na celoj teritoriji EU ostvaruju ona prava koja su doskora bila vezana isključivo za teritoriju domaće države. Sa stanovišta interesa pojedinaca to podrazumeva lakše zapošljavanje ili samostalno obavljanje ekonomskih aktivnosti i profesija, kao i razmenu ideja i informacija, upoznavanje drugih kultura, navika i običaja i kroz to, novi kvalitet življenja.

U poređenju sa tržištima roba, svako nacionalno tržište rada u Evropi je relativno samostalno. Postoje dva osnovna razloga za to. Prvo, ne postoji veliki „obim trgovine“ radnom snagom, jer u EU nema velikih migracija. Takođe, svaka zemlja ima sopstvene običaje socijalnog uređenja, odnosno istorijsko nasleđe na osnovu kojeg se primenjuju vrlo različiti zakonski propisi i prakse. Ipak, globalno gledano, odnos zaposlenosti i ukupnog stanovništva EU zemalja se povećava, ali je i dalje niži u odnosu na SAD.

Ne postoji a priori razlog za to da se očekuje da će trgoviska integracija uticati na povećanje ili smanjenje nezaposlenosti. Široko je rasprostranjen stav da evropske integracije podrivaju segment socijalne zaštite, što je gledište koje se naziva „socijalni damping“. Radnici pojedinih zemalja starih članica su uvereni da će konkurencija iz novih zemalja članica dovesti do smanjenja nivoa socijalne zaštite koju oni danas uživaju. Migracija radne snage je verovatno najkontroverzniji aspekt ekonomskih integracija u Evropi. U većini zemalja zapadne Evrope, raširen je stav da su imigranti odgovorni za visoku stopu nezaposlenosti, zloupotrebu socijalnih programa, ulični kriminal i slabljenje bezbednosti. Međutim, stvarnost je pokazala da je od pedesetih godina nadalje došlo do spektakularnog rasta zaštite radnika u čitavoj zapadnoj Evropi uprkos dubljim integracijama između zemalja koje su inicijalno imale vrlo različite nivoe nadnica i socijalne zaštite.

Zajedno sa drugim slobodama kretanja (roba, usluga, kapitala), slobodno kretanje radnika bilo je kamen temeljac integracija EU. Omogućavajući radnicima da se slobodno kreću, Zajednica je trebalo da poveća ekonomsku efikasnost tako što će dozvoliti radnicima da traže posao koji najbolje odgovara njihovim veštinama i iskustvu, istovremeno dozvoljavajući preduzećima da angažuju najadekvatnije radnike. Na političkom nivou, stvaraoci EU su se nadali da će mobilnost podstaći međusobno razumevanje između ljudi u Evropi. Migracije unutar Evrope se u principu odvijaju bez ograničenja. Ipak, kada se EU proširila 2004. godine, privremeno su nametnute posebne odredbe za deset novih članica kojima je ograničena migracija stanovništva iz ovih zemalja u starih 15 članica. Slična ograničenja su nametnuta i pri narednim proširenjima.

Zahvaljujući proširenjima koja su se dogodila 2004. i 2007. godine, 12 zemalja i oko 100 miliona novih građana ušlo je u EU. Većina radnika iz novih zemalja članica (EU 12) plaćena je znatno manje u svojim matičnim zemljama u odnosu na iznose koje bi primali da obavljaju slične poslove u starim zemljama članicama (EU 15). To je izazvalo predviđanja o masovnoj migraciji sa istoka ka zapadu, ali se ta predviđanja nisu obistinila. Slučajevi zemalja koje su otvorile svoje granice, poput Irske, Švedske i Velike Britanije, pokazali su da nije bilo nikakvog, ili je došlo samo do simboličnog neto priliva stanovništva. Zahvaljujući očekivanjima da će zemlje EU 12 vremenom sustići standard zemalja EU 15, podsticaj stanovništva da napuste dom, porodicu i prijatelje i da prelaze u novu kulturu u kojoj se govori stranim jezikom, nisu bili dovoljni da izazovu migracije većeg obima.

Pozitivni efekti migracija mogu se objasniti na sledećem primeru: u Norveškoj je angažovanje nekvalifikovanih radnika vrlo skupo, pa to poskupljuje i cenu hotelske usluge, što dovodi do postojanja relativno malog broja hotela. Međutim, ukoliko bi Norveška zaposlila strane radnike po nižim nadnicama, to bi realno i neminovno dovelo do pada nadnica nekvalifikovanog domaćeg stanovništva, ali bi istovremeno, zbog pada cene hotelskih usluga došlo do povećanja kapaciteta hotelske industrije, što bi dalje dovelo do povećanja tražnje za visokokvalifikovanim radnicima i kapitalom.

Takođe, imigranti često raspolažu takvom kombinacijom veština po kojima se umnogome razlikuju od domaćih radnika. U Francuskoj i Nemačkoj, na primer, imigranti često podižu produktivnost domaćih radnika radeći u oblastima kao što su poslovno upravljanje, finansije, prodaja i marketing, ili popunjavaju ona radna mesta koja domaći radnici ne bi hteli da prihvate.

U slučajevima kada imigranti imaju veće kvalifikacije od prosečnog domaćeg radnika, efekat imigracije predstavlja usavršavanje na makronivou, jer neki imigranti raspolažu specifičnim znanjima, koja nedostaju u zemlji u koju su došli. S obzirom na to da se ti radnici ne takmiče sa domaćim ili se takmiče sa veoma malim brojem njih, takva imigracija obično nailazi na mnogo manje otpora s obzirom na to da stvara vrlo mali broj gubitnika.

Postoji dosta studija na temu procene uticaja migracija na nadnice domaćih radnika, i generalno, došlo se do sledećih zaključaka: prvo, nije pravilo da migracija uvek snižava nadnice, a taj uticaj je ne retko i pozitivan, i drugo, bez obzira na to da li je uticaj pozitivan ili negativan, on je veoma mali. Takođe, u istraživanjima se došlo do zaključka da imigranti povećavaju izglede da dođe do nezaposlenosti određene grupe radnika, ali zato imaju suprotne efekte na druge grupe radnika. Sve u svemu, empirijski dokazi koji do danas postoje ne podržavaju tezu da imigracija ima veliki negativni uticaj na evropska tržišta rada. Ipak, njihov nedostatak može proizilaziti i iz činjenice da zemlje imaju tendenciju da biraju svoje imigrante, želeći time da izbegnu negativni uticaj na nivo zaposlenosti ili nezaposlenosti.

Iako migracija dovodi do stvaranja dobitnika i gubitnika, gledajući sveukupno, svi su na dobitku. Suštinski razlog za to je vezan za efikasnost jer migracija poboljšava ukupnu efikasnost privrede EU i proizvodi dobitak usled postojeće razlike između domaće i strane zemlje. Razlika u dohocima između zemalja članica proizilazi u velikoj meri od razlike u ostvarenoj produktivnosti. Dosadašnja praksa je pokazala da imigracija najčešće podiže nivo zaposlenosti i nacionalnog dohotka i da teško može da utiče na nezaposlenost u bilo kom pravcu.