Sport kao društveni fenomen

U odnosu na ranije, tradicionalno shvatanje sporta, po kome on predstavlja vaspitnu društvenu instituciju prožetu igrom, čiji je cilj fizičko i duhovno usavršavanje ličnosti, savremeni sport predstavlja jedan elastični pojam koji više govori o onome ko ga upotrebljava nego o pojavi o kojoj je reč. Sportisti bi rekli da je sport beskompromisna borba za pobedu ili za rekord, treneri da se radi o svojevrsnom načinu života. Posetioci sportskih takmičenja bi sport opisali kao dramu, neizvesnost ishoda borbe između suparnika, dok sociolozi i socijalni psiholozi sport vide kao sredstvo zadovoljavanja potreba u sportskoj borbi, mogućnost da se realizuju i ispolje agresivni instinkti, da se ispusti višak energije i negativnih emocija.

Danas se za sport kroz praćenje i navijanje zanima skoro polovina čovečanstva. Među njima ima pripadnika oba pola, ljudi različitih starosti, svih nivoa obrazovanja, različitog nivoa kulture, različitih verskih i političkih ubeđenja. Odgovor na pitanje zašto je sport danas toliko popularan zahteva analizu mnogobrojnih funkcija koje on danas poprima i potreba koje zadovoljava.

Svaka ljudska delatnost ima za cilj zadovoljenje određene potrebe, pa tako i profesionalno-komercijalni sport služi za zadovoljenje masovnih potreba publike. On predstavlja reakciju na nemogućnost da se zadovolje neke druge, univerzalnije potrebe. Sport zadovoljava potrebu za kompenzacijom, jer učestvujući kao pasivni gledalac, čovek traži zaborav i beg od svakodnevnih životnih problema. Poistovećujući se sa uspešnim sportistima, „pojedinac stvara iluziju da je prisutan i možda čak i značajan. Ali nastojeći da se vezivanjem za zvezde masovne kulture izdigne iznad svoje beznačajnosti, armija idolopoklonika još više potvrđuje svoju beznačajnost. Jer masovno obožavanje i podražavanje kolektivnih idola ne može da joj donese očekivani prestiž, već suštinski, može samo još više da obezvredi njenu individualnost“ (Bojanović, R.).

Takođe, očigledna je privlačnost sporta za politiku. Sportske strasti se prenose u područje politike, dodatno se razbuktavaju, i tako postaju politički upotrebljive i instrumentalizovane. Ranije se govorilo da sport zbližava nacije i narode, a danas sportski tereni postaju mesta za izražavanje nacionalnih netrpeljivosti. U antičkoj Grčkoj su zaustavljani ratovi kako bi se olimpijska takmičenja nesmetano odvijala, dok danas imamo slučajeve da se sportski obračuni nastavljaju pravim ratom između država (slučaj Hondurasa i Salvadora iz 1969. godine, neredi na Maksimiru 1990. godine kao uvod u građanski rat na prostoru bivše SFRJ i sl.). Izražena želja za uzdizanjem nacije može poništiti elemente igračkog u sportu i dovesti do „zagađenja“ igre. Nacionalizam je sveopšta pojava u sportu koji može postati neiscrpan izvor neprijateljstava i nasilja.

Sa pretvaranjem sporta u spektakl i publika sve više dobija na značaju. Zbog masovnosti i čestog nasilničkog ponašanja navijanje postaje sve aktuelnija i važnija pojava kako sa društvenog, tako i sa naučnog stanovišta. Navijanje može imati dva značenja. Prvo, ono predstavlja iskazivanje privrženosti odeđenom klubu, a ona se može manifestovati osim kroz radovanje i euforiju, i kroz razočaranje, očaj, pa i kroz bes. S druge strane, navijanje karakterišu i pristrasnost, iracionalni karakter i iracionalna društvenost. Iz ovih karakteristika upravo i proizilazi fenomen navijačkih gangova. U njihovom centru se nalaze najodaniji, najfanatičniji i najupućeniji navijači. Nasuprot njima nalazi se tzv. „hladni“ tip navijača i posmatrača sportskih događaja.

„Sport je danas postao profesija, razvijena i dobro organizovana. Privukao je brojnu publiku i postao izvor karijere i slave mnogih mladih ljudi […] Ali u isto vreme, postao je i mehanizovan, uniformisan i medijski zavisan“ (Kuljić, R., Koković, D.).

Sport se ne može posmatrati izolovano od društvenog stanja i konteksta. Društveni sistem presudno utiče na sport, njegovu suštinu, karakter, organizacionu strukturu itd. Za neka društva je karakteristično prekomerno verovanje u sport i njegove funkcije, dok je za druga sport nešto sekundarno i marginalno. Preterano verovanje u sport dovodi do njegove mitologizacije, jer se na njega gleda kao na neku vrstu religije i sredstvo za ostvarenje određenih ideala. Sportu se ponekad pripisuje moć koju ne poseduje, bar kada je u pitanju društvo. U svakom slučaju, sport predstavlja samo sliku i izraz određenog društva. On je zdrav kad je i društvo zdravo i kvari se sa krizom društva. Ako u društvu ima poroka i kriminala, oni vrlo lako nalaze svoj put do sporta. Zbog toga nije moguća nikakva reforma sporta bez prethodne reforme društva.

Sport, dakle, predstavlja višedimenzionalni i složen fenomen. Pored takmičenja, područje sporta obuhvata i socijalne, psihološke, ekonomske, političke, pedagoške, naučne, medicinske, filozofske, religiozne, kulturne, pravne i druge vrednosti. Zbog toga, sociologija istražuje sport kako bi što više saznala o društvu.

Reference:

Bojanović, R. (1979) Psihologija međuljudskih odnosa, Beograd: Nolit
Kuljić R., Koković D. (2009) Sociologija i sociologija sporta, Novi Sad: Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja