Plutonov Horizont

New Horizons misija

“Priroda je nedokučiva zbog kretanja”, napisao je svojevremeno velikan svetskog slikarstva i osnivač suprematizma, Kazimir Maljevič. A šta je moderna nauka nego detaljna analiza kretanja. Da li se radi o planetama, česticama, genima, migracijama ljudi, kornjačama ili dalekim radio galaksijama, gotovo da je nevažno ukoliko sagledavamo globalni ID prirode. Želja čoveka da stvara sve moćnije tehnologije u svrhu istraživanja tih kretanja, dovela ga je na još jedan rub novih saznanja – ovog puta on se zove Pluton.

U srcima mnogih ljudi, Pluton je i dalje planeta, međutim formalno astronomski govoreći, Pluton je patuljasta planeta koja je smeštena u tzv. Kujperovom pojasu, ogromnom oblaku sadržanom od malih nebeskih tela.

Sam Kujperov pojas je i dalje velika nepoznanica za naučnike, a Pluton je, nakon što ga je 1930. godine otkrio američki astronom Klajd Tombo, vrlo brzo poprimio status “misterije” s obzirom da je bio prvi detektovani “trans-neptunski” objekat, uz to najdalji objekat Sunčevog sistema, samim tim mračan i hladan. Pluton je u neku ruku i romantičan, jer je nebo koje bi se posmatralo sa njega toliko tamno, da zvezde možete da gledate i tokom dana. Mnogo lepih priča vezano je za otkriće Plutona: Klajd Tombo bio je veoma mlad astronom-poluamater u trenutku kada je postigao svetsku slavu otkrićem nove planete (koja će taj status imati sve do međunarodne konferencije astronoma 2006. godine i nove klasifikacije nebeskih tela), a još mlađa je bila jedanaestogodišnja devojčica Venecija Feir (1918-2009), koja je predložila da se novootkrivenom objektu pridruži ime Pluton, po grčkom bogu podzemnog sveta. Pluton je kao ime kasnije preuzeo Volt Dizni, i dao ga jednom od najomiljnijih pasa u istoriji animiranog filma. Zanimljivo je da je javnost dugo godina, zapravo decenijama, otkriće Plutona povezivala sa prebogatim Persivalom Lovelom, bostonskim astronomom koji je tu i tamo otkrio poneku dobru stvar, ali je među naučnicima najviše upamćen ostao po tvrdnji da se na Marsu nalaze kanali prepuni vode, i da su te kanale napravili sami Marsovci. Taj isti Lovel je početkom 20. veka pretpostavio postojanje planete iza Neptuna, smatrajući da tamo mora postojati ni manje ni više nego gasoviti džin poput Jupitera. Tombo je, otkrivanjem Plutona, pokazao da u pitanju nije džin, već patuljak. Možda čak i više od samog otkrića impresivan je bio način na koji je on bio primećen. Tombo je morao mikroskopski da pregleda na hiljade foto ploča kao rezultat snimanja sa Lovelove opservatorije. Koliko je posao bio mukotrpan dovoljno opisuje podatak da je svaka ploča u proseku imala više od 100 000 zvezda !!!

Poster posvećen Tombovom otkriću Plutona

U startu je bilo jasno da Pluton zbog svoje udaljenosti i male veličine neće biti označavan kao “bitan faktor” u Sunčevom sistemu, a ni obični ljudi nisu delili drugačije mišljenje. Kao prilog tome ispričaću vam komičnu scenu kojoj sam pristustvovao pre nekoliko dana dok sam čekao u redu pred trafikom. Žena i njen sin, dečačić od 7-8 godina, stoje da kupe novine u trenutku kad se tu takođe zadesila neka devojka sa psom. Pažnju dečaka privuče naslovna strana “Nacionalne geografije” koja je najavljivala predstojeće istraživanje Plutona. “Gle, mama, Pluton!”, oduševljeno je uzviknuo klinja. “Nije to Pluton, sine, to je pudlica.”, pragmatično će majka, stavljajući do znanja gde je Plutonu mesto. Večiti dečak Klajd Tombo (1906-1997) je bio gotovo zaboravljen sve do početka 21. veka, kada se i nauka “prenula” i shvatila da mora da otvori nove ciljeve u svojim planetarnim istraživanjima. Da ipak ne ostane sve na sanjarenju o tome kako izgleda svet na i oko Plutona, pobrinuo se tim okupljen oko projekta New Horizons. Te 2006. godine, dok je još uvek bio u grupi “odabranih” planeta, Pluton je i zvanično označen kao jedan od važnih ciljeva dolazeće misije. Ideja je bila da se u duboka prostranstva našeg Sunčevog sistema pošalje letilica koja bi prošla blizu Plutona, napravila prve snimke visoke rezolucije, dala krucijalne informacije o njegovvoj atmosferi i površini, i kasnije nastavila svoj put ka pomenutom Kujperovom pojasu.
Venetia Phair i Alan Stern, šef New Horizons misije, 2006. godine

Venetia Phair i Alan Stern, šef New Horizons misije, 2006. godin

Kako najbolje i najefikasnije pratiti sopstveni put, a istovremeno ne skretati sa planetarnih kosmoruta? Kada ste na Zemlji, dovoljno je da pratite vetar i miris soli. Šta treba pratiti u otvorenom svemiru gde svega toga nema?! Odgovor krije gravitacija, jedina prirodna sila za koju još uvek nismo detektovali česticu koja je prenosi. New Horizons je tako postala misija našeg vremena. Ne samo iz naučne perspektive. U trenucima kada se sklapaju beskrajno propali dogovori o nuklearnom razoružanju, kada je Zemlja potrešena više nego ikad podelama na političkom i socijalnom planu, kada se ljudi svete jedni drugima zbog različitih religijskih opredeljenja, otkrivanje Svemira makar na momente prekida turobnu medijsku sliku i vraća nadu da čovek shvata koje je njegovo realno mesto u ogromnom Univerzumu (u prevodu: važno, ali bez truda praktično nikakvo). Ugao gledanja na horizont u mnogome određuje našu perspektivu stvarnosti, i zato je važno iskoristiti svaki bit podataka koji će pristizati na zemaljske kompjutere.

Kujperov pojas – prepun malih nebeskih tela

Nije samo nauka zainteresovana da vidi kakvo je lice Plutona. Mnogi veliki pisci naučne fantastike su opisivali šta bi sve trebalo da se očekuje od tog dalekog sveta kada čovek jednog dana dođe do njega.

Tako je veliki američki SF pisac s početka 20. veka, H.P.Lovkraft, u knjizi “The Whisperer in the Darkness” opisao Pluton u jednoj od svojih priča čak i pre nego što je sam Pluton zvanično bio otkriven ! Leri Niven, još jedan velikan SF žanra, dao je neke neverovatne perspektive u svojoj “World of Ptavvs” iz 1967. godine. Opisujući do detalja atmosferu planeta, dao je i psihološki profil astronauta koji bi zaronio u taj svet prepun neizvesnosti, rizikujući da njegov nervni sistem postane superprovodni materijal (!). Niven se Plutonu u svom stvaralaštvu vraćao još nekoliko puta, poslednji put 1975. predviđajući kako će izgledati susret sa njim u dalekoj budućnosti. Većina pitanja postavljenih u tim knjigama prenose se danas i na glavne motive New Horizons misije. Neka od njih su: Kako izgleda površina Plutona? Da li je njegova veličina veća nego što smo prvobitno procenili? Na koji način se može opisati Plutonova atmosfera? Da li na njemu postoje veće geološke strukture? (primera radi, K. S. Robinson je u “Icehenge” pretpostavio otkriće velikog ledenog monolita na severnoj polarnoj kapi Plutona). Ono što će sigurno biti jedinstveni ogled je mogućnost da se mapira interakcija čestica solarnog vetra sa Plutonovom atmosferom. Takođe, analiza geologije i morfologije Plutonovog najvećeg pratioca Harona imaće bitno mesto u aktuelnoj misiji Horizonata.

Pluton i Haron – nekad

Pluton i Haron – sad

Recenzija SF knjige Majkla Bajersa o Pluton

Danas, dok slova namiču svoje senke po interaktivnom papiru, New Horizons vredno prikuplja podatke. Ja nisam nikakav stručnjak za planetarnu astronomiju, ali hajde da probamo da sumiramo ono što smo golim okom mogli da zapazimo na neverovatnim snimcima objavljenim u prethodna dva dana:

Pluton ima SRCE !!! (nije dugo trebalo ljudima da tako nazovu svetlu strukturu u obliku srca koja se proteže na južnom delu patuljaste planete)
Shodno simulacijama pretpostavlja se da se površina istočno od “srca” sastoji od ugljen-monoksida.
Površina Plutona otkriva udarne kratere
Površina Plutona je veoma zanimljiva i mnogo složenija nego što su naučnici mislili ranije. Najmanje dve strukture se mogu naslutiti sa prvih snimaka: jedna ravna i glatka,i druga tamnija i vrlo neravna. Analog ovoj drugoj strukturi uopšte nije lako odrediti.
Plutonov pol je značajno crveniji nego što je površina oko njega.
Još uvek čekamo da vidimo šta je sa atmosferom. Pretpostavka je da je ona sačinjena od vodonika, metana i ugljen monoksida, delujući pritiskom koji je i do nekoliko desetina hiljada puta manji od atmosferskog pritiska na našoj planeti. Efekat “staklene bašte” koji potiče od metana obezbeđuje Plutonu tzv. temperaturnu inverziju. Naravno, sve ove pojave i zvanično će moći da budu potvrđene direktnim snimanjem narednih dana.

U trenutku dok ovo pišem, New Horizon je već obavio svoj najbliži prelet pored Plutona, i nastavlja dalje svoj međuplanetarni put… Ova priča će se tako i završiti. Sa tri tačke. Sve ovo je tek početak…