Sarajevski atentat – neposredni povod za početak Prvog svetskog rata

U nedeljno jutro 28. juna 1914. godine, austrougarski prestolonaslednik nadvojvoda Franc Ferdinand je sa suprugom Sofijom Hotek, vojvotkinjom od Hohenberga stigao vozom u Sarajevo. Nakon dolaska, formirana je povorka od šest vozila koja je krenula niz Apelovu obalu do Vijećnice. U autu na čelu kolone nalazili su se gradonačelnik Sarajeva Fehim efendija Čurčić i komesar sarajevske policije dr Edmund Gerde. U vozilu iza njih, marke Gräf & Stift, bili su nadvojvoda i njegova žena. Krov automobila je bio spušten, kako bi narod koji se poređao duž ulice, mogao da ih vidi i pozdravi. Preko puta njih sedeo je general Oskar Poćorek, guverner Bosne. Na mestu suvozača bio je potpukovnik Franc fon Harah. Za njima su išla još četiri vozila s lokalnim policajcima i članovima nadvojvodine i guvernerove pratnje.

Sedmorica zaverenika sastali su se u gradu nekoliko dana uoči ove posete. Tog jutra, kad je nadvojvoda dolazio, zauzeli su svoje pozicije duž keja. Za opasače su imali zadenute bombe, a u džepovima napunjene revolvere. Za uspeh njihove akcije bilo je neophodno da bude više ljudstva i oružja. Ukoliko pretresu i uhapse jednog ili ako jedan iz nekog razloga ne stupi u akciju, onda drugi uskače umesto njega. Svaki je sa sobom nosio i cijanid u prahu, kako bi se ubio odmah po izvršenom delu.

Uprkos upozorenjima o mogućim ispadima, zvanično obezbeđenje prestolonaslednika Austrougarske nije preduzelo potrebne mere predostrožnosti, pa su se nadvojvoda i njegova supruga vozili u otvorenom automobilu, a ruta kojom su išli bila je unapred poznata. Nije bilo špalira vojnika koji su u takvim prilikama obično raspoređeni duž pločnika, pa je povorka vozila prolazila praktično nezaštićena među gomilom. Nije bilo ni specijalnog obezbeđenja.

Automobili su prolazili pored kuća i dućana, na kojima su bile istaknute zastave, habzburška crno-žuta i bosanska crveno-žuta, i približavali se poziciji prvog zaverenika. To je bio Sarajlija Muhamed Mehmedbašić, koji je zauzeo poziciju kraj mosta. Međutim, on nije smogao dovoljno hrabrosti da stupi u akciju i automobili su mirno proši mimo njega. Sledeći atentator, prvi koji će stupiti u akciju, bio je bosanski Srbin Nedeljko Čabrinović, koji je stajao na keju bliže reci. Izvukao je bombu i bacio je na automobil u kome se nalazio Franc Ferdinand, ali je vozač video bombu kako leti kroz vazduh prema autu i nagazio je papučicu gasa. Bomba je promašila cilj, pala na zemlju i eksplodirala između dva automobila, ranivši nekoliko oficira, a ranjeni su bili i posmatrači koji su se tu zatekli.

Čim je Čabrinović bacio bombu, progutao je cijanid koji je poneo sa sobom i preko ograde se bacio u Miljacku. Međutim, otrov je bio nekvalitetan i nije ga ubio, čak ni onesvestio. Umesto u reku, pao je pokraj rečnog korita gde su ga brzo ščepali policajci uz pomoć lokalnih posmatrača.

Iznenađujuće je kako je nadvojvoda hladnokrvno odreagovao na ovaj incident. On nije hteo da odmah napusti to mesto nego je prvo naložio da se zbrinu ranjeni, a zatim da povorka nastavi do Vijećnice u centru, a izrazio je i želju da na povratku ponovo prođe Apelovom obalom kako bi on i njegova supruga mogli da posete ranjene u bolnici.

Gavrilo Princip

Tako su ostali zaverenici, koji su još uvek bili na svojim položajima, dobili priliku da dovrše zadatak. Ali budući da su bili mladi i neiskusni, još trojica atentatora su izgubili hrabrost kada su videli da im se približava automobil s putnicima. To su bili Veljko Čubrilović, Cvjetko Popović i Trifko Grabež.

Gavrilo Princip je u prvom trenutku bio zatečen. Čuvši eksploziju, pretpostavio je da je plan uspešno sproveden. Otrčao je do Čabrinovićevog položaja i tamo spazio kako ga odvlače policajci dok se on uvija u mukama zbog ispijenog otrova. Kad je shvatio da će se par uskoro nastaviti svoj put, premestio se na desnu stranu Ulice Franca Jozefa, pošto je bilo javno objavljeno da će tom rutom povorka napustiti grad.

Isprva se učinilo da je nadvojvoda bio u pravu što je insistirao na tome da se nastavi s programom. Povorka se približila svome odredištu, sarajevskoj Vijećnici, bez daljih incidenata. Gradonačelnik je održao kratak pozdravni govor u čast uzvišenih posetilaca. Franc Ferdinand se uljudno obratio prisutnima i u završnim rečima, koje je izgovorio na srpskohrvatskom, zamolio gradonačelnika da prenese pozdrave žiteljima grada.

Prema prvobitnom planu, trebalo je da auto s nadvojvodom pređe kratku deonicu duž Apelove obale pa da onda skrene desno, odmah posle bazara u Ulici Franca Jozefa, prema Narodnom muzeju. Sigurnosti radi, Poćorek je predložio da se otkaže ostatak programa i nadvojvoda odveze pravo natrag u Ilidžu ili u guvernerovu palatu Konak, a odatle na železničku stanicu Bistrik na levoj obali reke. Ali nadvojvoda je hteo da poseti Poćorekovog ranjenog ađutanta, koji se oporavljao u garnizonskoj bolnici na zapadnom obodu grada. Odlučeno je da se otkaže obilazak muzeja i da kolona vozila pođe pravo Apelovom obalom i da ne skreće u Ulicu Franca Jozefa, jer se tu mogao očekivati novi napad.

Povorka je krenula natrag kroz grad, od Gradske većnice na zapad. Ali vozače niko nije obavestio da je maršruta promenjena. Kad su prolazili pored bazara, prvo vozilo u koloni skrenulo je desno u Ulicu Franca Jozefa i to je isto učinio i vozač automobila u kome su bili Franc Ferdinand i Sofija. Nakon intervencije Poćoreka, auto se zaustavio, polako okrenuo i vratio na glavni put.

Taj trenutak je Gavrilo Princip čekao. Nalazio se ispred dućana na desnoj strani Ulice Franca Jozefa i ugledao auto koji je skoro potpuno stao. Pošto nije uspeo da na vreme izvadi bombu koja mu je bila prikačena oko pasa, izvukao je revolver i dvaput opalio iz neposredne blizine. Isprva se učinilo da je atentator promašio metu, jer su Franc Ferdinand i njegova supruga i dalje sedeli nepomično i uspravno na svojim sedištima. Zapravo, oboje su već bili na samrti. Prvi metak je prošao kroz vrata automobila i pogodio groficu u stomak gde joj je teško oštetio trbušnu arteriju; drugi metak je pogodio nadvojvodu u vrat i pokidao mu vratnu arteriju.

Iza vozila je ostala gomila koja je okružila Gavrila Principa. Revolver mu je izbijen iz ruku u trenutku kad ga je stavio na slepoočnicu u nameri da se ubije. Oduzet mu je i cijanid koji je bez uspeha pokušao da proguta. Udarali su ga, šutirali i tukli štapovima. Da ga oficiri nisu odvukli u pritvor, masa bi ga linčovala.

Sofija je već bila preminula kad su stigli u Konak. Franc Ferdinand je bio u komi. Posle samo nekoliko minuta i on je preminuo. Tek što je bilo prošlo 12 sati.

U vreme kada je izvršio atentat, Gavrilo Princip je bio suviše mlad za smrtnu kaznu, pa je osuđen na dvadeset godina zatvora. Kaznu je služio u gradu Terezinu u Češkoj, gde je i umro od tuberkuloze 28. aprila 1918. godine, malo pred kraj Prvog svetskog rata.

Mesec dana nakon atentata u Sarajevu, Austrougarska je objavila rat Srbiji, što je aktiviralo niz savezništava koja su pokrenula lančanu reakciju objava rata. Do kraja avgusta 1914. veći deo Evrope se našao u ratu. U sukobu koji je tog leta izbio, mobilisano je 65 miliona vojnika, nestale su tri imperije, stradalo je 20 miliona vojnika i civila i ostao je 21 milion ranjenih.

Konflikt ogromnih razmera koji je nastao, bio je pre svega rezultat mahinacija velesila u doba imperijalizma, a razlozi za početak rata proizašli su iz geopolitičkih interakcija malih i velikih zemalja na evropskoj sceni početkom XX veka.

Napomena: Tekst je zasnovan na opisu ovog događaja iz knjige „Mesečari“ autora Kristofera Klarka