Karl Segan – “Plava tačka u beskraju”

Na današnji dan, 20. decembra 1996. godine u 62. godini umro je Karl Segan – astronom, kosmolog, astrofizičar, astrobiolog, pisac, popularizator nauke i naučni komunikator.

Autor je, ili kooautor, više od 600 naučnih radova i više od 20 knjiga. Napisao je veliki broj naučno-popularnih knjiga. Verovatno je najpoznatiji kao jedan od autora i narator u popularnoj seriji Kosmos. Seriju Kosmos gledalo je više od 500 miliona ljudi u 60 država. Autor je i naučno-fantastične knjige Kontak, po kojoj je kasnije snimljen istoimeni film.

Možda jedan od njegovih najzanimljivijih opisa je “Plava tačka u beskraju”, objavljen u istoimenoj knjizi.

Fotografiju “Plava tačka u beskraju” (Pale Blue Dot) snimio je Vojadžer 1, 6. jula 1990. godine. Vojadžer je ovu fotografiju napravio na svom putovanju ka kraju Sunčevog sistema, kada bio dalje od Plutona, na rastojanju od 6,4 milijarde kilometara. Četiri godine kasnije Karl Segan objavio je istoimenu knjigu, Plava tačka u beskraju, o tome koliko su ljudi (ne)značajni i (ne)moćni u odnosu na Univerzum.

O Plavoj tački u beskraju, Karl Segan je napisao:

“Sa ovog udaljenog mesta posmatranja, Zemlja možda izgleda beznačajna. Ali za nas je drugačije. Pogledajte ponovo tu tačku. To je ovde. To je dom. To smo mi. Na njoj… svi koje volite, svi koje poznajete, svi za koje ste ikada čuli, svako ljudsko biće koje je ikad postojalo – živelo je tu. Skup svih naših radosti i patnji, hiljade samouverenih religija, ideologija i ekonomskih doktrina, svaki lovac i svaki skupljač, svaki heroj i svaki plašljivac, svaki stvaralac i razarač civilizacije, svaki kralj i seljak, svaki mladi zaljubljeni par, svaka majka i svaki otac, dete puno nade, pronalazač i istraživač, svaki učitelj morala, svaki korumpirani političar, svaka superzvezda, svaki “vrhunski vođa”, svaki svetac i grešnik u istoriji naše vrste — svi smo živeli tamo: na čestici prašine zaklonjenoj zrakom Sunca.

Zemlja je veoma mala scena u nepreglednoj kosmičkoj areni. Setite se reka krvi koju su prolili svi oni generali i vladari, da bi, u slavi i trijumfu, postali momentalni vladari delića tačke. Setite se beskrajnih okrutnosti počinjenih od strane stanovnika jednog ćoška piksela prema jedva prepoznatljivim stanovnicima nekog drugog ćoška, njihovih toliko čestih nesporazuma, tolike njihove želje da ubiju jedni druge, njihove žarke mržnje.

Naše zablude, naše umišljeno samouvažavanje, obmana da imamo neki privilegovani položaj u Svemiru su suočene sa ovom bledom tačkom. Naša planeta je usamljena mrlja prekrivena velikom kosmičkom tamom. U našoj bezizražajnosti u svom tom prostranstvu, ne postoji nikakav znak da će pomoć doći s nekog drugog mesta da nas izbavi od nas samih.

Zemlja je jedino mesto za koje znamo da sadrži život. Ne postoji ni jedno drugo mesto, bar ne u skoroj budućnosti, gde bi naša vrsta mogla migrirati. Posetiti, da. Naseliti, ne još. Sviđalo vam se ili ne, Zemlja je mesto gde se trenutno nalazimo.

Kažu da je astronomija pokorno iskustvo koje izgrađuje karakter. Verovanto ne postoji bolji pokazatelj glupavosti ljudske sujete od ove slike našeg sveta sa udaljenosti. Za mene, ona naglašava našu odgovornost da se jedni prema drugima odnosimo ljubaznije, i da sačuvamo i negujemo bledo-plavu tačku — jedini dom za koji znamo.”