Japan u periodu od 1854. do 1919. godine – priča o uspehu

Japan je 1919. godine postao prva internacionalno priznata neevropska velesila, što je potvrđeno njegovim učešćem u osnivanju Lige naroda i Međunarodne organizacije rada. Od 1968. godine ostvaruje drugi po veličini bruto društveni proizvod i nalazi se među zemljama koje najviše novca izdvajaju za međunarodnu finansijsku pomoć. Japan je takođe jedan od osnivača grupe G7 i smatra se jednim od motora svetske privrede.

Ovaj tekst govori o transformaciji Japana od poljoprivredne države koja se prostirala na četiri povezana ostrva u industrijsku i vojnu velesilu koja je uspela da se proširi i na kontinent i koja je u jednom periodu kontrolisala prilično prostrane kolonijalne teritorije.

Prvi susret sa Zapadom i zatvaranje

Godine 1543. su dva Portugalca, najverovatnije prvi Evropljani, slučajno dospeli na japansko ostrvo Tanegešima tako što je oluja nanela njihov brodić na ovo ostrvo. Ovaj događaj je odmah prijavljen lokalnom vladaru, koji je naredio da se došljaci dovedu pred njega. Ono što je najviše zainteresovalo petnaestogodišnjeg vladara bile su puške koje su stranci imali kod sebe – dve muškete. Nakon što su mu demonstrirali njihovu upotrebu, knez ih je otkupio za veliku količinu srebra. Smesta je našao ljude koji bi mogli da učestvuju u izradi ovog oružja i ostrvo je uskoro postalo mesto proizvodnje pušaka mušketa. Novo oružje je dobilo ime po ostrvu. Uskoro se ovo oružje proširilo i na okolna ostrva pa su i drugi lokalni vladari počinjali sa proizvodnjom u svojim oblastima.

Ova kratka priča o počecima stvaranja odbrambenih snaga Japana pokazuje mustru razvoja i u narednim stolećima: prepoznati nadmoćnu stranu tehnologiju, prisvojiti je po svaku cenu i zatim je iskopirati.
Period od 1543. do 1639. godine se u Japanu označava kao „hrišćanski“ vek jer je u Japan ubrzo posle prvih Evropljana stiglo mnoštvo misionara, prvenstveno iz Portugalije i Španije, koji su sa sobom doneli i nove tehnologije i robu. Međutim, zbog njihovog napadnog delovanja, godine 1639. godine biva donesen takozvani Edikt o zatvaranju Japana. To je značilo da, sa izuzetkom Kine, Koreje, i Rjukju ostrva na jugu i Ainu ostrva na severu, Japan svoje trgovačke kontakte u budućnosti ograničava samo na Holandiju, koja nije pokazivala nikakvu nameru za misionarenjem. Tako je Holandija čak 215 godina bila jedina evropska država koja je imala trgovačke kontakte sa Japanom. Pored trgovine, Holanđani su imali i zadatak da Japanske vladare obaveštavaju o prilikama i dešavanjima u svetu sa kojim ovi nisu imali nikakav kontakt. Tako su Holanđani osim robom, snabdevali Japance i informacijama o novim tehničkim otkrićima u oblastima kao što su medicina, astronomija, geografija, vojna tehnika, kao i informacijama o političkim prilikama u svetu. Vremenom se tako formirala, suprotna od dominantne konfučijanske nauke koja se bavila prvenstveno pitanjima morala, takozvana „holandska nauka“, čiji su predstavnici proučavali praktično primenljiva naučna saznanja. Centar ove nauke bio je Nagasaki.

Kada je Japan 1853/54. od strane američkih brodova bio silom primoran na „otvaranje“ već je bio relativno dobro informisan o snagama Zapada. Takođe je u Japanu bio dobro poznat i sramni poraz Kine od Britanskog carstva u Opijumskom ratu vođenom 1840/42. To su bili razlozi, da uprkos preovlađujućem neprijateljskom stavu prema Amerikancima, odluče da ne odgovaraju vojnim sredstvima, već su se odlučili za pregovore. Ugovor iz Kanagave potpisan 31. marta 1854. godine je bio prvi u nizu takozvanih „neravnopravnih ugovora“, koji su kasnije doveli i do sloma više od 250 godina vladajućeg šogunata.

Politika modernizacije

U vreme prisilnog otvaranja, Japan je bio centralizovana, feudalna država kojom je vladao šogunat, sa nekoliko, od vladajućeg centra udaljenih moćnih kneževina, koje su delovale kao neka vrsta centripetalne sile. Ipak je, i pored međusobnog neprijateljstva, među njima postojala neka vrsta ravnoteže, koja će biti okončana nakon što je šogunat pokazao svoje očigledne slabosti u sukobu sa Zapadom. Ova institucija, uspostavljena još u srednjem veku u cilju pokoravanja „varvara“, očigledno više nije bila u stanju da ispunjava svoju funkciju, pa je u periodu 1867. do 1869. godine od strane protivnika, u takozvanoj Meidži obnovi, konačno srušena.
U socioekonomskom pogledu, Japan je bio agrarna i izrazito staleška država u kojoj su Samuraji, koji su činili 5-7% stanovništva predstavljali vladajuću klasu. Oni svoj dohodak nisu zarađivali radom, već su prisvajali rezultate rada nižih slojeva stanovništva, a njihova uloga se sastojala isključivo u odbrani zemlje. Odmah ispod njih se nalazila klasa zemljoradnika, a na poslednjem mestu su bili trgovci i zanatlije koji ništa nisu proizvodili i koji su smatrani parazitskom i nemoralnom klasom. Novčana privreda je u Japanu uvedena tek pred kraj perioda zatvorenosti. Samuraji su prisvajali veliki deo proizvedenog pirinča ili kasnije novca.

Uspešnom prelasku zemlje iz agrarne u industrijsku privredu doprinele su i sledeće okolnosti:

1) U periodu od 1790. do 1860. došlo je do stagnacije ukupnog broja stanovnika u Japanu, što je dovelo do poboljšanja životnog standarda i do izvesne akumulacije kapitala.

2) Pri broju od oko 30 miliona stanovnika, više od dva miliona je živelo u tri velika grada. Edo je bio politički centar i u njemu se nalazila rezidencija šogunata. Sa više od milion stanovnika 1800. godine verovatno je bio najveći grad na svetu u to vreme. Kjoto je bio religijsko-kulturni centar, a Osaka privredni centar. Drugim rečima, Japan je na početku 19. veka verovatno bio zemlja sa najvećim stepenom urbanizacije.

3) U pomenutim gradovima se razvila široka klasa trgovaca i zanatlija koji su doneli novu trgovačku etiku. Težnja za profitom je postala nešto pozitivno, takoreći promovisali su kapitalistički način razmišljanja.

4) Počevši od gradova, od 1800. godine pa nadalje se vrlo brzo proširilo elementarno obrazovanje među svim slojevima stanovništva. U vreme otvaranja, oko 40% muškaraca i oko 15% žena je znalo da čita, a među gradskim stanovništvom čak 80%.

5) Preko 200 godina mira i odsustvo bilo kakvih pretnji od spolja su vojsku učinile zastarelom. Faktički su samuraji sve ovo vreme obavljali funkciju čuvara i upravnika i vremenom se lagano transformisali u dobre službenike. Na samom početku procesa modernizacije ovakva funkcionalna birokratija je svakako predstavljala veliku prednost.

6) Uprkos gore pomenutoj transformaciji samuraja, ostala je svest vladajuće klase o neophodnosti izgradnje dobrog i funkcionalnog odbrambenog i vojnog sistema.

Još u vreme šogunata počelo se sa aktivnostima izviđanja, modernizacije i industrijalizacije, pa je u tu svrhu Japan počeo da šalje studente u Evropu i Ameriku gde se počelo sa gradnjom prvih fabrika. Krajnji cilj ovih akcija bio je sledeći – želelo se priznavanje ravnopravnosti od strane zapadnih sila i ukidanje „neravnopravnih ugovora“. Ovi ugovori, sklopljeni u periodu između 1858. i 1870. godine sadržavali su dve bitne odredbe koje su Japanci smatrali ponižavajućim. Prva je garantovala pripadnicima država drugih ugovornih strana status eksteritorijalnosti koji ih je štitio od odgovornosti pred japanskim sudovima, a druga se odnosila na niske uvozne i izvozne carine koje su onemogućavale Japanu zaštitu sopstvene industrije. Japanci su smatrali, da kada budu postigli nivo razvoja zapadnih zemalja, dobiće i pravo da zatraže reviziju pomenutih ugovora tj. njihovo ukidanje.

Modernizacija Japana je bila zasnovana na tri slogana: „Jaka zemlja sa jakom vojskom“, „Podsticaj industrije“ i „Civilizacija i otvaranje“. Ova tri slogana su trasirala osnovne pravce spoljne, privredne i kulturne politike Japana. Japan je želeo da uđe u internacionalnu utakmicu sa tadašnjim velesilama kao ravnopravni učesnik, a ne da poput Kine, postane interesna sfera evropskih kolonijalnih sila.

(Nastaviće se… 😊)

Izvor: Linhart, Sepp (2009/2006): Japan 1854 bis 1919: Von einem Land des Südens zu einem Land des Nordens. In: Englert, Birgit/ Grau, Ingeborg/ Komlosy, Andrea (Hg.): Nord-Süd-Beziehungen: Kolonialismen und Ansätze zu ihrer Überwindung. Wien: Mandelbaum, 191-212.