Priča o uspehu – Japan (II deo)

Mere modernizacije

Još pre početka Meidži-Restauracije oko trista japanskih studenata, među kojima i nekoliko devojaka, se već nalazilo u inostranstvu. Svi su oni imali obavezu da što detaljnije izveštavaju o svemu što su videli u zemljama u kojima su boravili. Cilj je bio – što više naučiti od najmoćnijih država sveta.

Na osnovu saznanja do kojih su na ovaj način došli osmislili su model za Japan: Engleska im je bila uzor za industrijski razvoj i pomorsku plovidbu, dok je Francuska, zbog svog snažnog centralizma, postala uzor za upravljanje državom. Pruska je poslužila kao model za vojnu organizaciju, a SAD, koje su u to vreme upravo bile kolonizovale tzv. Divlji zapad, uzor za nameravanu kolonizaciju ostrva Hokaido. Tražili su uzore i u domenu kulture, pa je tako Austrougarska poslužila kao uzor u oblasti muzike. Ipak, ako je neka zemlja u potpunosti predstavljala uzor Japanu, to je bila Nemačka, čija je sličnost sa Japanom bila frapantna. Isto kao što je i Japan tek nakon Meidži-Restauracije postao prava nacionalna država, i Nemačko carstvo je osnovano tek 1871. godine i takođe se ubrajalo u zemlje koje kasne sa razvojem, pa je bilo logično pretpostaviti da su se Nemci suočavali sa istim onim problemima koji očekuju i Japan.

Godine 1873. reformisana je vojska tako što je uvedena opšta vojna obaveza. Ovo je takođe bio revolucionarni potez jer je do tada Japan za odbranu imao na raspolaganju samo Samuraje koji su činili oko 7% stanovništva. Vojna obaveza je uključivala trogodišnju vojnu obuku za sve muškarce starije od 17 godina i obavezu da, po potrebi, budu na raspolaganju vojsci do 40. godine života. Na taj način je Japan dobio čak sedam divizija sa po 40.000 vojnika u vreme mira, koje su u vreme rata mogle biti povećane na 70.000 vojnika po diviziji, dakle, dobili su novu vojsku od oko pola miliona Japanaca.

Samuraji su sa uvođenjem opšte vojne obaveze izgubili dotadašnje privilegije. Izvestan broj njih se priključio novoj vojsci, ali većina njih je se okrenula na drugu stranu, pokušavši da se uključi u privredu. Oni su osnovali na stotine malih preduzeća, što se može smatrati pozitivnim sporednim efektom sprovedene vojne reforme.

Da bi se obezbedila sredstva za sprovođenje modernizacije, 1873. godine je sprovedena još jedna reforma – reforma zemljišnog poreza. Uveden je porez nezavisan od prinosa, koji je iznosio 3% od tržišne vrednosti poseda. Reforma je dovela do toga da mnogi sitni zemljoradnici nisu mogli da plate propisani porez, pa je on već nakon nekoliko godina smanjen na 2,5%. Ali i pored toga, mnogi seljaci su bili primorani da zemlju prodaju, daju pod najam ili da idu u gradove u potrazi za poslom. Na taj način je nastao industrijski proletarijat u Japanu. Mnoge porodice su, da bi preživele, bile prinuđene da svoje kćeri šalju u tekstilne fabrike ili čak u bordele. Ipak, visokim poreskim stopama je Japanu pošlo za rukom da sprovede svoj modernizacijski program bez uzimanja kredita iz inostranstva.

Industrijalizacija nije prošla tako lako kako je to bilo planirano jer jednostavno nije bilo dovoljno kapitala u privatnim fabrikama. Zbog toga je vlada počela da osniva fabrike u ključnim industrijskim granama. Pošto je Japan zemlja siromašna sirovinama, glavni kapital je mogao da bude samo ljudski. Kako seljaci na početku nisu želeli da šalju svoje kćeri da rade u tekstilnoj industriji jer jednostavno nisu znali šta ih tamo očekuje, vlada je podstakla samuraje da oni svoje kćeri zapošljavaju u fabrikama tekstila, što su oni i učinili. Eksperiment je uspeo i nakon toga su generacije seoskih devojaka počele bez problema da odlaze da rade u industriji tekstila. Kako su zarade u Japanu bile niže od onih u Indiji, japanski tekstil je ubrzo postao konkurentan na svetskom tržištu.

Ove nove fabrike ne bi bile tako uspešne da Japan nije zaposlio strane savetnike. Cilj je bio – prikupiti što više mladih stručnjaka koji su motivisani da sprovedu novine u proizvodnji i organizaciji. U vreme vrhunca razvoja 1875. godine, 520 stranih stručnjaka je bilo angažovano u industriji od strane japanske države. Većina ih je bila iz tadašnje svetske sile broj jedan – Velike Britanije, kao i iz SAD-a, Francuske, Kine i Nemačke.

Ono što definitivno nije igralo neku ulogu u procesu modernizacije je japanska kultura. Mnogi elementi sopstvene kulture smatrani su smetnjom na putu ka izjednačavanju sa zapadnom civilizacijom, i to ne samo zato što su smatrani drugačijim, već i manje vrednim. Muškarci su bili naterani da se odreknu svojih tradicionalnih frizura jer nisu mogli sa njima da nose šlemove. Samurajima je zabranjeno nošenje mača. Zapadna odeća i zapadne uniforme su bili zakonom propisani. Čak se išlo dotle da se predlaže zamena japanskog jezika engleskim.

Teško je poverovati da bi, i pored svega ovoga, izreka „Zapad ima nauku i tehniku, Istok ima moral“ mogla da bude ozbiljno shvaćena. Ova izreka je navodno pomogla Japancima, da i pored pomenute vesternizacije ipak sačuvaju svoj identitet. Smatrali su da su im, kada se radi o odnosima među ljudima (baziranim na zakonima konfučijanizma), nema ravnih i da su u tom pogledu oni nadmoćni nad zapadnom civilizacijom.

Istočnoazijski imperijalizam

Iako imperijalna osvajanja (a posebno zločini nad civilnim stanovništvom počinjeni u toku istih) ne služe Japancima na čast, moraju biti pomenuta u sklopu priče o privrednom uspehu. Bez njih, „slagalica“ japanskog privrednog uspona ne bi bila potpuna.

Kao što je već pomenuto, jednu od osnova programa modernizacije predstavljala je i vojna moć, odn. naoružanje. Kao i u ostalim oblastima, Japan je želeo da imitira Zapad i u domenu imperijalističkih težnji, koje su postale posebno izražene u drugoj polovini 19. veka. Pri tome je Japan prevashodno pretendovao na geografski bliska područja u istočnoj Aziji. Već 1871. godine Japanu su priključeni Rjukju ostrva i neki delovi Kine. Takođe su postojale i pretenzije prema ostrvu Sahalin i Kurilskom arhipelagu, što ga je dovelo u sukob sa Rusijom.

Ipak, glavni cilj japanskog imperijalizma bila je Koreja. U januaru 1876. godine Ugovorom iz Kanhvada Koreja je bila primorana na otvaranje. Japanu je ovim ugovorom bilo osigurano korišćenje tri luke i dobio je eksteritorijalna prava u Koreji. Japan je time, samo 23 godine nakon nasilnog dolaska Amerikanaca u Japan to isto uradio svojim susedima, odnosno, zaključio je prvi neravnopravni ugovor sa jednom „slabijom nacijom“.

Odlučujući za sudbinu Koreje bio je Prvi kinesko-japanski rat vođen 1894/95. Nakon izbijanja jednog ustanka, korejski dvor je zatražio pomoć od Kine, koja je poslala svoje trupe u Koreju, a što je za Japan bio odličan povod da objavi rat Kini. Kinesko-japanski rat je vođen najvećim delom u Koreji i Mandžuriji. Moderno naoružanoj i organizovanoj japanskoj vojsci nije bilo lako suprotstaviti se, pa je Kina uskoro bila primorana da moli SAD da posreduju u sklapanju mira. Taj mir je Kinu koštao dosta teritorija, a takođe je bila prinuđena i da plaća odštetu Japanu. Time je Japan ponovo zaključio jedan neravnopravni ugovor sa susednom državom u ulozi nadmoćne strane. Pobedom nad Kinom Japan je konačno postao najmoćnija država istočne Azije. Ipak sreća nije dugo trajala jer ubrzo došlo do tzv. Trojne intervencije Rusije, Francuske i Nemačke, koje su zahtevale povraćaj pojedinih teritorija Kini. Japan je „škrgutajući zubima“ popustio pod ucenama, ali je izvukao i jednu pouku: Samo vojna sila se važi! Shodno tome, nastavljeno je sa agresivnom spoljnom politikom, a vojni budžet je povećan čak pet puta. Izvesno priznanje Japan je dobio 1897. godine, kada je bio uzet u obzir prilikom podele Kine na interesne sfere svetskih (velikih) sila. Godine 1904. Japan je iznenada objavio rat Rusiji. Nakon nekoliko teških poraza ruske vojske rat je odlučen u korist Japana, koji je ponovo mogao da poveća svoju imperiju. Dobio je tada južnu polovinu ostrva Sahalin, Mandžuriju, provinciju Guandong, ali pre svega, konačno je cela Koreja dospela pod japanski uticaj i 1907. godine je proglašena japanskim protektoratom, a 1910. kolonijom. Time je Japan dobio značajne teritorije na kontinentu. Takođe, 1911. godine najzad su okončani neslavni neravnopravni ugovori koje je Japan bio primoran da zaključi u ulozi slabijeg partnera.

„Žuta opasnost“ i otuđenje Japana od Zapada

Ishod Japansko-ruskog rata začudio je ceo svet. Po prvi put je jedna „obojena“ sila pobedila „belu“. Parola „žuta opasnost“ je odjednom postala stvarnost. Nakon što je Rusiju potukao do kolena, Japan je postao novi konkurent SAD-u. Godine 1924. zakonom je zabranjeno useljavanje Japanaca u SAD.

U Prvom svetskom ratu Japan je učestvovao na strani saveznika, a protiv Nemačke jer je želeo za sebe nemačke kolonije u istočnoj Aziji i Pacifiku. Tako je iz rata izašao kao pobednička strana i istovremeno zemlja sa statusom velike sile. Japan je bio jedna od pet zemalja osnivača Društva naroda, prethodnice Ujedinjenih nacija, uz Veliku Britaniju, SAD, Italiju i Francusku. Ali ipak, od strane Velike Britanije i SAD-a još uvek je smatran drugorazrednom silom. Kada su japanski predstavnici predložili da se u preambulu osnivačke povelje Društva naroda unese princip jednakosti svih nacija i rasa i da po tom osnovu sve one treba da imaju ravnopravan tretman, i čak nakon što je predlog usvojen sa 17 glasova za i 11 glasova protiv, američki predsednik Vilson, uz podršku Velike Britanije, Australije i Novog Zelanda je uspeo da izdejstvuje njegovo odbijanje uz argument da je za takve odluke potrebno da se donesu jednoglasno.

Time je Japanu jasno stavljeno do znanja da privredni razvoj ne mora da znači ujedno i ravnopravan tretman, kao i da vesternizacija ne štiti od zapadnog rasizma. Jedno susretljivije ophođenje zapadnih imperijalnih sila prema japanskom zahtevu tada, koje se nakon 1945. godine podrazumevalo, bi verovatno sprečilo kasnije okretanje Japana ka nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji.

Izvor: Linhart, Sepp (2009/2006): Japan 1854 bis 1919: Von einem Land des Südens zu einem Land des Nordens. In: Englert, Birgit/ Grau, Ingeborg/ Komlosy, Andrea (Hg.): Nord-Süd-Beziehungen: Kolonialismen und Ansätze zu ihrer Überwindung. Wien: Mandelbaum, 191-212.