Nepoverenje javnosti i pojava nasilja povezanog sa epidemijama – uzroci i istorijske paralele

Na sam pomen pojma epidemija, svaki čovek oseti blagu nelagodu. A kada se radi o epidemijama bolesti koje se karakterišu visokom stopom smrtnosti, neretko dolazi i do panike među stanovništvom. Ovaj tekst pokušava da ukaže na faktore koji pogoduju širenju panike, kao i da ukaže na ulogu državnih i medicinskih institucija u sprečavanju iste.

U tri zapadnoafričke zemlje koje su pre nekoliko godina najviše bile pogođene izbijanjem bolesti ebole (EVD), otpor stanovništva merama javnog zdravlja doprineo je početnom ubrzanju i trajanju epidemije u ovom regionu. Kako objasniti ovaj otpor? Poređenje ove sa nekim ranijim epidemijama, kao na primer sa epidemijom kolere u Evropi u 19. veku pokazuje da ovakve reakcije nisu poznate samo u novijoj istoriji i nisu karakteristične samo za Afriku.

Ebola ili bolest virusa ebola (EVD) jedna je od četiri po život opasne karantinske hemoragične groznice, sa velikom smrtnošću obolelih. Tri zapadnoafričke države koje su najviše bile pogođene epidemijom ebole bile su Liberija, Sijera Leone i Gvineja. U njima je došlo do erupcije nasilja, počevši od kamenovanja vozila Crvenog krsta pa do masakra u kome je stradalo osam osoba. Pozadina ovog nasilja leži u uzrocima dubokog nepoverenja izazvanog kod lokalnog stanovništva – greškama u komunikaciji, nedostatku saradnje sa lokalnim zajednicama, negativnom publicitetu i napetim odnosima između lokalnog stanovništva, državnog rukovodstva i stranih agencija. Ovo nepoverenje i nasilje su doveli do skrivanja obolelih, nebezbednih načina sahranjivanja, dezorganizacije u klinikama, prilikom sahranjivanja i uopšte u celom zdravstvenom sistemu. Ovi faktori su doprineli naglom širenju i dugom trajanju epidemije.

Nasilni otpor kontroli ebole je posebno bio izražen u Gvineji, ali je epizoda nasilja bilo i u Sijera Leoneu i Liberiji. Sledi nekoliko primera iz Gvineje: u Masenti je 5. aprila 2014. godine napadnuta prva EDV klinika uspostavljena nedelju dana pre toga. Demonstranti su tvrdili da ebola ne postoji ili da je namerno proširena od spolja. U gradu Nzerekore desio se takođe napad na EDV kliniku koji je za posledicu imao dvadeset dvoje povređenih. U julu su stanovnici jednog sela blokirali puteve, napadali automobile državnih zvaničnika i Lekara bez granica, prevrćući ih i zamahivajući mačetama na ljude koji su bili u njima. Šesnaestog septembra u Vomi desila se najveća svirepost, kada je osam članova visoke delegacije doktora, političara i novinara ubijeno, a njihova tela bačena u septičku jamu. Samo u Gvineji u poslednjih šest meseci 2014. godine prijavljivano je u proseku oko desetak napada mesečno na volontere Crvenog krsta.

Ovakvi primeri mogu navesti na zaključak da se radi o agresivnim, iracionalnim ljudima, koji se opiru merama zdravstvenih radnika i državnih službi, kojima je jedini cilj da pomognu ugroženim ljudima. Ali pre donošenja bilo kakvog zaključka treba odgovoriti na nekoliko pitanja: Kako objasniti ovaj otpor? Kako su stanovnici Zapadne Afrike razumeli ove akcije? Da li su ovakve reakcije na epidemije nešto novo, specifično samo za ebolu ili Afriku? Da li u istoriji postoje slični slučajevi koji nam mogu pomoći da razumemo načine na koje određene virusne bolesti izazivaju konflikte i nasilje u vreme epidemija.

Paralele između bolesti ebola virusa i kolere

Sumnjičavost i nasilje upereno ka zdravstvenim radnicima u vreme epidemija nije karakteristično samo za Afriku, ebolu ili bližu prošlost. Istorijski zapisi jasno pokazuju da pojedine bolesti, koje se brzo šire ili koje karakteriše visoka stopa mortaliteta, kao što su bile žuta groznica u 19. veku u Americi ili španska groznica 1918-1919. godine globalno, nose sa sobom potencijalne socijalne toksine. Evropska istorija beleži nasilje povezano sa epidemijom kolere i to ne samo tokom prve panevropske ture 30-ih godina 19. veka. U Italiji i Rusiji na primer, ovo nasilje se nastavilo i u 20. veku, pa je čak došlo i do porasta broja revoltiranih stanovnika.

Pojedini komentari i protestni slogani koji su se mogli čuti u Africi, kao što su „Ebola je laž!“ i „Ko ovde dođe (u bolnicu), živ ne izlazi!“ podsećaju na uzvike koji su se čuli u vreme dok je kolera besnela po Evropi. Čak i pored toga što se u slučaju ebole radi o virusu, dok je koleru izazvala bakterija, sličnosti između njih su zapanjujuće. Kod obe bolesti glavni simptomi su dijareja i povraćanje koji prouzrokuju brzu dehidrataciju organizma. Takođe, obe se odlikuju izuzetno visokom stopom smrtnosti od oko 50 procenata. Pri tom, treba napomenuti da je nivo nasilja i destrukcije u Evropi bio daleko veći od onog nedavno viđenog u Africi.

U prvom panevropskom talasu kolere u tridesetim godinama 19. veka, pobuna se širila duž istočne i zapadne Evrope, od Sicilije do Baltičkog regiona, od centralne Rusije do Irske i preko Atlantika do gradova Severne i Južne Amerike. Ni jedna epidemija do sada nije prouzrokovala toliko nasilje prema medicinskom osoblju od kolere, što je uključivalo ubistva lekara, hirurga, farmaceuta i medicinskih sestara, kao i rušenje bolnica i uništavanje medicinske opreme.

Uprkos izrazitim razlikama u kulturama, ekonomiji i sistemima vladavine, sadržaj i karakter teorija zavera koje su se odnosile na koleru, nepoverenje i mete pobunjenih ljudi su svuda bili jezivo slični. Bez obzira što u to vreme nije postojala nikakva direktna komunikacija između demonstranata u Njujorku i onih u selima azijskog dela Rusije, slični uslovi su bili pokretači na stotine pobuna. Na primer, u Italiji je 1911. godine, tokom poslednjeg velikog talasa kolere izbilo preko dvadeset nereda u kojima su učestvovali radnici, poljoprivrednici, ribari, žene i deca, obrazujući rulje koje su jurišale da spale bolnice, gradske većnice i ostale državne zgrade, da ubiju lekare, farmaceute, gradonačelnike, vojne zapovednike i karabinjere. Kao i u nedavnim slučajevima zabeleženim u toku trajanja epidemije ebole, oni su želeli da odbrane sebe, svoje rođake i komšije od izmišljene državne zavere koju su navodno doktori izvršavali, a čiji je cilj bio da se otruje narod. Drugim rečima, smatralo se da se radi o „saradnji elita i medicinskih stručnjaka na štetu siromašnih“.

Međutim, kao i u slučaju epidemije ebole u Africi od pre nekoliko godina, i u slučaju kolere se reakcije demonstranata i motivi za pobunu ne mogu u potpunosti okarakterisati kao „iracionalni“. Na primer, u Italiji je dolazilo do pobuna koje su bile usmerene protiv nekompetentnosti i neodgovornosti državnih službi koje godinama nisu ispunjavale obećanja data u vezi unapređenja sanitarnih uslova i infrastrukture. U nekim drugim zemljama, kao na primer u SAD, Francuskoj i Velikoj Britaniji, nemira više nije bilo nakon 1832. godine iz razloga što su one bile uspešnije u ublažavanju nepoverenja i klasnih tenzija izazvanih haosom kolere. Na primer, donošenje dokumenta „Anatomy Act“ 1832. godine od strane britanske države bilo je usmereno ka smanjenju neracionalnog straha siromašnih da kolera predstavlja nameru države da ih ubije kako bi obezbedila dovoljno leševa za novoosnovane škole anatomije.

Jedna od hipoteza tvrdi da su za dugo trajanje pobuna u Istočnoj Evropi odgovorne nemilosrdna intervencija države i drastična karantinska regulacija. Ali u nekim drugim zemljama kao što su Španija, Portugal i Italija, pogotovo u periodu od 1860. pa do kraja stoleća, razlog za izbijanje nemira bio je upravo suprotan: nespremnost države da nametne karantine.

Razumevanje otpora u Liberiji

U Liberiji su zabeležene različite forme otpora prema merama nadzora, karantina, izolacije i lečenja, kao na primer: negiranje postojanja bolesti, širenje glasina da je ebola poslata iz inostranstva otrovanom hranom, da je šire NVO ili vlada da bi na taj način zaradile novac, da NVO uzimaju organe žrtava ebole i prodaju ih, da belci žele time da spreče lov na majmune i sl. Kao rezultat svega toga, u nekoliko slučajeva u Liberiji u poslednjih šest meseci 2014. godine odbijeni su izvršavanje karantinske regulative i izveštavanje o broju obolelih, obavljane su nesigurne prakse sahranjivanja i na kraju, došlo je i do napada na medicinsko osoblje i zdravstvene ustanove.

Ovakav otpor društva prema merama regulacije propisanim nakon izbijanja epidemije mora biti analiziran u kontekstu. Pred kraj 2014. godine, nakon što je epidemija dostigla svoj vrhunac, vlada je predstavila novu politiku za praćenje i otkrivanje novih slučajeva. Na stotine građana je bilo primorano da ostane u kućnom karantinu, bez adekvatne količine hrane i vode, pa su mnogi od njih bili primorani da prekrše karantin da bi obavili bazične nabavke kako bi mogli da prežive. Uslovi u kojima su se nalazili su takođe bili neadekvatni, što se uglavnom odnosilo na premalo prostora, nedostatak bazičnih sanitarnih uslova i tekuće vode. Tome treba dodati i konstantan strah da bi se kod nekog člana porodice ili kod sebe samog mogli razviti simptomi bolesti koju samo nekolicina preživi.

Osim ovoga, nedovoljna osetljivost dela vlasti i zdravstvenih službi su još više pogoršale situaciju. Na primer, na vrhuncu epidemije, kada su ambulantna kola odvozila obolele ili one kod kojih se sumnjalo na bolest u jedinice za lečenje obolelih od ebole (Ebola Treatment Units – ETUs), nadležni su vrlo retko informisali porodice gde su njihovi najbliži smešteni i da li su testovi pokazali pozitivne rezultate na prisustvo virusa. Čak se išlo dotle da porodice uopšte nisu obaveštavane da li su njihovi voljeni preživeli ili umrli, što je dovelo do toga da lokalno stanovništvo počinje da veruje kako pacijenti jednostavno „ispare iz jedinica za lečenje“. Zbog toga su ovi centri u očima javnosti postali neka vrsta kampova smrti iz kojih se niko ne vraća živ. Čak su se ubrzo proširile glasine da žrtve ne umiru od ebole već da bivaju ubijene da bi se uzela njihova krv i organi. Ovakve priče su veoma slične onima u toku pobuna u vreme epidemije kolere u Evropi, pogotovo 1832. na britanskim ostrvima, gde su bolnice smatrane klanicama za proizvodnju tela za vežbu studentima medicine. Kao posledica ovakvih glasina, ljudi su prestali da prijavljuju obolele iz svojih porodica, a one koji bi umrli, sahranjivali bi tajno. Ovakve sahrane su najčešće bile nesigurne i time okidači novih infekcija. Takođe, primoravanje ljudi na izvršavanje „bezbednih“ načina sahranjivanja kosilo se sa religioznim i tradicionalnim verovanjima i običajima. Mesta gde su, shodno propisima, spaljivali umrle morala su da budu obezbeđena od strane vojske i policije. Uz sve to, javile su se i optužbe na račun vlasti da finansijsko stanje i socijalne konekcije određuju ko će biti kremiran, a ko sahranjen. Slično se dešavalo i u Evropi u doba kolere kada je takođe bilo zabranjeno tradicionalno sahranjivanje, a posebno običaj bdenja. Prisilno nametanje ovih regulacija i tada je dovelo do skrivanja obolelih i prouzrokovalo široko rasprostranjene nemire među imigrantima u Bristolu, Londonu, Liverpulu, Glazgovu, Edinburgu, Njujorku i drugim gradovima u vreme prvog talasa kolere. Slične mere imale su slične posledice u azijskom delu Rusije, Istočnoj Evropi, Iberijskom poluostrvu i Italiji, s tim što je u ovim zemljama neosetljivost vlasti potrajala duže vreme.

Ako se vratimo na Liberiju, imajući u vidu pojedine mere vlade, neosetljivost sa kojom su iste sprovedene, nedostatak podrške i sličnost sa evropskim iskustvom od ranije, pravo je čudo što nije došlo do pobune širih razmera. Nasuprot tome, najveći deo stanovništva Liberije je sarađivao sa zdravstvenim timovima.

Angažovanje zajednice

Antropolozi preporučuju da u budućnosti društva pogođena epidemijama moraju biti ohrabrena da što više učestvuju u medicinskom odgovoru na istu i da stanovništvo treba da bude smatrano saveznikom, a ne neprijateljem. U nedavnim slučajevima epidemija zahtevano je isto to: mere zaštite javnog zdravlja deluju samo onda kada nadležni imaju sluha za pogođeno stanovništvo i kada ih uključuju u rešavanje problema, ne na paternalistički način, već omogućavajući da se razvije poverenje u zdravstveni sistem. Zbog toga je Svetska zdravstvena organizacija (WHO) bila prva organizacija koja je u tim za sprečavanje širenja ebole uključila i antropologe, jer se prepoznalo da se širenje epidemija može uspešno sprečiti ne samo uvažavanjem bio-medicinske već i socijalno-kulturološke perspektive.

Evropska iskustva iz prošlosti, zajedno sa skorašnjim događajima u Zapadnoj Africi treba da budu lekcija za današnje nosioce vlasti u svim državama. Prvo, državni autoriteti i zdravstveni radnici moraju biti svesni toga da pojedine bolesti imaju mnogo veći potencijal da budu varnica za širenje nepoverenja među stanovništvom i okidači nasilja od drugih, a posebno one sa visokim stopama smrtnosti. Drugo, odgovoran sistem javnog zdravlja mora pažljivo da ispregovara bezbedne načine sahranjivanja ili kremacije koji su podjednako važni ljudima u svim delovima sveta. Regulacija ovih pitanja bez uključivanja pogođene lokalne zajednice ne samo da predstavlja okidač za otpor, nepoverenje i nasilje već dovodi i do podsticanja širenja epidemije sa mogućim totalnim izmicanjem kontroli što povećava patnju svih aktera i broj žrtava.

Izvor: Cohn S, Kutalek R. Historical Parallels, Ebola Virus Desease and Cholera: Understanding Community Distrust and Social Violence with Epidemics. PLOS Currents Outbreaks. 2016 Jan 26. Edition 1