Dositej Obradović – srpski prosvetitelj i reformator

„Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!“

Dositej Obradović

Na današnji dan 28. marta 1811. godine u Beogradu je umro najveći srpski prosvetitelj i reformator – Dositej Obradović. Sahranjen je ispred Saborne crkve. Njegovo telo je dva puta premeštano, prvi put 1837. godine zbog zidanja nove Saborne crkve i drugi put 1897. godine kako bi se njegov grob postavio pored groba još jednog srpskog velikana, Vuka Stefanovića Karadžića, čiji su posmrtni ostaci te godine preneti iz Beča.

Dositej Obradović je rođen 1742. godine u Čakovu, mestu u rumunskom delu Banata, udaljenog tridesetak kilometara od današnje granice sa Srbijom. Po rođenju je dobio ime Dimitrije koje je kasnije u monaštvu promenio u Dositej.

Još kao dečak ostao je bez oba roditelja pa se o njemu brinuo rođak, koji ga je ispisao iz škole i upisao na zanat. Međutim, mladi Dositej je imao drugačije, više ciljeve, pa napušta zanat i beži u fruškogorski manastir Hopovo. U to vreme, sa trinaestak godina, duhovni izazov pronalazi u crkvenim knjigama. Iguman Teodor Milutinović je prihvatio Dositeja, ali ga je odvraćao od manastirskog života, jer je uvideo da monaški život nije za njega. I zaista, nakon tri godine, Dositej napušta manastir za sva vremena i kreće na putovanje u potrazi za znanjem.

Iz manastira Hopovo otišao je duboko razočaran i postao ubeđeni protivnik takvog, za društvenu zajednicu potpuno beskorisnog načina života. Željan da što više vidi i nauči, prošao je kroz gotovo sva važnija kulturna središta tadašnje Evrope.

Sa odlaskom iz manastira započinju četrdesetogodišnja Dositejeva putovanja po svetu – „stranstvovanja“. Proputovao je više nego bilo koji drugi Srbin tog vremena. Potraga za znanjem ga je odvela u Malu Aziju, Italiju, Nemačku, Francusku, Austriju, Rusiju, a dosta je putovao i po Balkanu. Prošao je Banat, Srem, Slavoniju, Hrvatsku, Dalmaciju, Crnu Goru. Za to vreme naučio je čak desetak stranih jezika na kojima je govorio i pisao. Govorio je grčki, latinski, nemački, engleski, francuski, ruski, albanski, rumunski i italijanski. Dositejeva putovanja i život iziskivali su materijalna sredstva koja je sam sebi obezbeđivao radeći kao učitelj, lektor, besednik.

U Grčkoj je proveo tri godine, gde je naučio grčki jezik i proučavao književnost i filozofiju. Nakon izbijanja rusko-turskog rata, Dositej je morao da napusti Grčku. Nastanjuje se u Dalmaciji u Kninu, gde radi kao učitelj, a zatim prelazi u Zadar i Trst. Iz Trsta odlazi u Austriju, u Beč, gde provodi šest godina učeći nemački jezik i upoznajući se sa austrijskom kulturom. Boravak Dositeja Obradovića u prosvetiteljskom Beču predstavlja značajan period u njegovom putničkom životu. Zahvaljujući njemu, i pre Vukovog dolaska u Beč, ovde su se čule značajne reči o važnosti narodnog jezika.

Nakon Beča odlazi u Nemačku, gde se upisuje na univerzitet u gradu Haleu, kako bi slušao predavanja iz filozofije i estetike. Filozofske studije nastavlja u Lajpcigu. Na Dositeja su najveći uticaj ostavile ideje prosvetiteljstva i racionalizma, pa će pod njihovim uticajem postepeno odbaciti stege tradicionalnog učenja. Upoznavanje sa srednjeevropskim prosvetiteljstvom u njemu je izrodilo ideje kulturno-prosvetnih i socijalnih reformi. U vreme boravka u Nemačkoj počinje i da piše. Kako je već u to vreme bio višestrano obrazovan, u svojim radovima ustaje protiv verske isključivosti i crkvenog formalizma.

Dositejevo obrazovanje i putovanja dostojni su divljenja i za sadašnje, a kamo li za ondašnje prilike. Upoznavanje sa drugačijim zemljama i kulturama je kod njega otvorilo nove poglede koji su se reflektovali na njegovu misao i rad. Nauku i književnost smatrao je sredstvom koje kod čoveka treba da razvije „čovekoljublje i dobru narav“. Primivši ideje nemačkih i ostalih zapadnih racionalista i prosvetitelja, on će, kao književnik, celo svoje delo posvetiti težnji da „otvori oči“ narodu, da ga poduči, da mu bude od koristi.

Dositej nije bio originalni pisac, niti je to želeo da bude. Njegova je namera bila da pokupi mudrost drugih naroda kako bi je ponudio svome, želeo je da podstakne dobre stvari, nevezano za to odakle one dolaze. Zbog toga je gotovo čitav svoj život proveo kao učitelj, prenoseći svoje znanje i iskustvo drugima.

Bio je duboko uveren u mogućnost ljudskog moralnog vaspitanja i napretka. Svi njegovi spisi, pa i autobiografija, su moralnog karaktera. Sa tom idejom se posvetio i skupljanju basni, kojima je dodao svoja „naravoučenija“ – moralne komentare pojedinih basni. Njegovi spisi su se čitali i preštampavali kroz ceo 19. vek i bez sumnje izvršili značajan uticaj na srpsko društvo tog vremena.

Dositejevi prvi radovi su bili prevodi ili prerade popularnih spisa sa novogrčkog ili italijanskog jezika. „Harastoitija“ je prevod novogrčkog dela iz 18. veka, „Basne“ su prevod Ezopa, Lesinga i Lafontena.

U biografiji „Život i priključenija“ koja je izašla 1783. godine, Dositej piše o svom životu od rođenja pa sve do tridesetdevete godine. Pored toga, u ovom delu se osvrnuo i na potrebu školovanja, a piše i o duhovnoj zaostalosti kaluđera, koje oštro kritikuje. Oštro ustaje protiv verskog fanatizma, protiv svega što je u suprotnosti sa pravim jevanđeljskim učenjem i pravim hrišćanstvom. Drugim rečima, zalagao se za preobražaj crkve.

Nakon svoje biografije štampa knjigu „Sovjete zdravoga razuma“ koja predstavlja skup misli i saveta učenih ljudi prevedenih sa nekoliko različitih jezika. Zatim objavljuje „Sobranije“ – zbirku ogleda iz morala i filozofije. U njoj su se mogli pročitati ogledi o patriotizmu, o laži, o naukama, o umetnosti, itd.

„Pisma Haralampiju“ izlaze 1784. godine. Ovo delo odlikuje zalaganje za narodni jezik, posvećenost i versku trpeljivost. Dositej Obradović u pogledu jezika predstavlja preteču Vuka Karadžića, jer je želeo da njegova dela razumeju svi, od čobana do viskoškolovanog čoveka. On prvi stvara pravu nacionalnu književnost na čistom narodnom jeziku, namenjenu svim slojevima srpskog naroda. Dositej je verovao u moć razuma i nauku je stavljao iznad svega.

Godine 1804. objavljuje „Odu srpskom preporodu“, u narodu poznatiju kao „Vostani Serbie“, himnu buđenju Srbije iz viševekovnog ropstva.

U vreme izbijanja Prvog srpskog ustanka, Dositej se nalazio u Trstu. Na vest o ustanku, stupio je u vezu sa Karađorđem i došao u Srbiju da svojim znanjem pomogne ustrojstvu nove države. U Beogradu je dočekan sa poštovanjem. Sa sobom je doneo mnoštvo novih i progresivnih ideja kao što je, na primer, zahtev da se i ženska deca opismenjuju i obrazuju.

Interesantna je činjenica da je Dositej pored novih ideja i knjiga u Srbiju prvi doneo i džak krompira. Zahvaljujući njemu, krompir se u Srbiji zauvek odomaćio.

Kao najučeniji i najprosvećeniji Srbin, postao je prvi ministar prosvete, organizovao je škole, savetovao je ustaničke vođe i bio Karađorđev lični savetnik i sekretar. Svoje znanje je nesebično želeo da prenese što većem broju ljudi, posebno svojim sunarodnicima. Dositej Obradović je osnivač Velike škole (1808.), prethodnice Beogradskog univerziteta, čime su postavljeni temelji razvoja modernog obrazovanja u Srbiji.

U oslobođenoj Srbiji proveo je pet poslednjih godina života, od 1807. do 1811, dajući ogroman doprinos „prosvešćeniju“ i „izobraženiju“ svog roda.U svojim mnogobrojnim spisima, koji su mnogo puta preštampavani i objavljivani, Dositej Obradović je izložio prosvetiteljske ideje XVIII veka, a najbitnija filozofska, pedagoška, društveno-politička, kulturna i prosvetna pitanja tadašnjeg vremena prilagođavao je potrebama kulture i posvete svog naroda. Približio je Srbiji Evropu i svet i otvorio prozor za prodor novih kulturnih i civilizacijskih tekovina.

Izvori:

• Diklić, A. 2013. Sto senki nad Beogradom, Vulkan izdavaštvo, Beograd
• Medaković, D. 1998. Srbi u Beču, Prometej, Beograd
• Ćorović, V. 1989. Istorija Srba, BIGZ, Beograd
• http://www.dositejeva-zaduzbina.rs/dositej/biografija.html
• http://srednjeskole.edukacija.rs/biografije-poznatih-licnosti/dositej-obradovic