Doktor Ignac Semelvajs – čovek koji je otkrio važnost pranja ruku

O doktoru Ignacu Filipu Semelvajsu (Ignàc Fülöp Semmelweis) se, na žalost, malo zna. Ipak, njegovo otkriće, koje se danas čini banalnim, spasilo je mnoge živote. U ovim danima, kada je pranje ruku postalo i više nego aktuelno, važno je da što više ljudi sazna za doktora Semelvajsa, njegovo značajno otkriće i njegovu tragičnu sudbinu. I današnji Google dudl postavljen je upravo njemu u čast.

Rođen je u Budimu 1. jula 1818. godine. Započete studije prava, protiv očeve volje, zamenio je studijama medicine u Pešti i Beču, gde je 1844. godine, sa 25 godina diplomirao i postao doktor medicine. Svoj život je posvetio nauci i praktičnom radu u oblasti akušerstva.

Kada je 1846. počeo da radi na akušerskoj klinici Opšte bolnice (Das allgemeine Krankenhaus) u Beču, Semelvajs se suočio sa užasnom činjenicom — skoro 20 procenata žena koje su se tamo porađale umiralo je od bolesti poznate kao porodiljska groznica. Semelvajs je bio zgrožen ovako visokom smrtnošću žena nakon porođaja. Potraga za potencijalnim uzrokom i samim tim i kontrola ove nemilosrdne bolesti postali su njegovi životni ciljevi.

Pažljivim razmatranjem broja umrlih pacijentkinja od porodiljske (puerperalne) groznice u periodu 1841-1846. godine u Univerzitetskoj bolnici u Beču, gde se godišnje obavljalo oko 3000 porođaja, Semelvajs uočava značajno veću smrtnost u porodilištu gde su radili lekari i studenti (Prva klinika), u odnosu na porodilište gde su porođaj obavljale babice (Druga klinika). U nadi da će pronaći odgovor na pitanje šta tačno prouzrokuje veću smrtnost porodilja u Prvoj klinici u odnosu na Drugu, Semelvajs je detaljno proučavao sve faktore u ove dve klinike. Inače, Ignac Semelvajs je bio jedan od prvih naučnika koji je koristio formalno prikupljanje podataka i statistiku da bi testirao hipotezu.

U svom traganju za uzrokom porodiljske groznice, Semelvajs je testirao brojne hipoteze: Da li vreme prijema porodilja i pretrpanost odeljenja utiču na smrtnost? Da li je u pitanju nelagodnost prilikom pregleda od strane muškaraca? Da li se radi o tehnici koja se primenjuje prilikom porođaja? Da li ima neke veze da li je žena prvorotka ili ne? Da li je u pitanju hladan vazduh, možda grubi pregled? Za svaku od ovih hipoteza Semelvajs je brižljivo prikupljao podatke i proučavao ih. Na žalost, ni jedna od njih nije mogla da bude prihvaćena. Jednostavno, nikakve pravilnosti nije bilo. Iako je detaljno razmatrao sve razlike između odeljenja i porodilja, uključujući i one religiozne, nikako nije mogao da dođe do zaključka šta to utiče na znatno veću smrtnost porodilja na Prvoj klinici.

U međuvremenu, iz straha, sve više žena je izbegavalo porođaj na klinici. Radije su se porađale u kući ili čak na ulici. Doktor Semelvajs je uočio da je čak i kod žena koje se porode na ulici smrtnost manja nego kod onih koje se porode na Prvoj klinici uz pomoć lekara ili asistenata. Taj podatak mu je ukazivao da razlog mora biti negde unutar Prve klinike.

Otprilike u to vreme, desilo se da jedan od kolega, doktor Kolečka, tokom izvođenja vežbi iz sudske medicine, zadobije povredu prsta nožem od strane studenta koji je izvodio autopsiju, nakon čega se razboleo i ubrzo umro. Slika bolesti kolege doktora bila je identična slici umrlih porodilja. S obzirom na činjenicu da se u to vreme nije znalo za mikroorganizme, Semelvajsu se rodila ideja da je uzrok smrti njegovog prijatelja i velikog broja porodilja nešto što se prenosi rukama, čestice koje je on nazvao „otrov sa kadavera”. Naime, lekari i studenti su često pre odlaska na akušersko odeljenje obavljali autopsije, i tako su nesvesno prenosili zarazu porodiljama. Doktoru Semelvajsu je odjednom postalo jasno: Stopa smrtnosti na drugom odeljenju je bila niža jer babice nisu obavljale autopsije!

Semelvajs objavljuje hipotezu o prenosu ovih čestica u krvotok ubodom noža kod patologa, anatoma i hirurga, odnosno vaginalnim pregledom od strane studenata i lekara koji su dolazili iz obdukcione sale. S obzirom na činjenicu da nije mogao zabraniti odlazak u obdukcione sale lekarima i studentima, on uvodi pranje i dezinfekciju ruku kalcijum-hipohloritom, kao preventivu, što značajno smanjuje obolevanje i umiranje porodilja.

Godinu dana nakon uvođenja dezinfekcije ruku kalcijum-hipohloritom, 1848. godine, od porođajne groznice na Prvoj klinici, gde su porođaj obavljali lekari i studenti umrlo je 45 od 3556 porodilja, pa je mortalitet porodilja pao na 1,27%. Na odeljenju gde su porođaj radile babice, takozvanoj Drugoj klinici, tokom istog vremenskog perioda, od ukupno 3219 preminulo je 43 porodilja, odnosno mortalitet od porodiljske groznice na ovom odeljenju iznosio je 1,34%. Uzrok je, dakle bio otkriven!

Semelvajsov rad je, za tadašnje vreme, predstavljao nesvakidašnji primer pažljivog prikupljanja podataka, analize razlika u stopama mortaliteta i morbiditeta u različitim delovima klinike, razumnog razmatranja nekih karakteristika pomoću kojih bi se te razlike mogle objasniti i na kraju demonstracije da uvođenjem dezinfekcije ruku zdravstvenog osoblja, hipoteza koju je postavio, može biti prihvaćena.

Neverovatno ali istinito, sada dolazi tragični deo priče… Iako su rezultati jasno pokazivali da je Ignac Semelvajs u pravu, kolege nisu želele da poštuju njegova uputstva. Drugi lekari su smatrali da Semelvajsovi rezultati njih optužuju kao krivce za porodiljsku groznicu. Osim toga, rezultati do kojih je došao doveli su u pitanje teorije o ovoj bolesti koje je imao njegov nadređeni. Monografija koju je napisao i objavio ostala je nezapažena i odbačena od strane poznatih doktora i vrhunskih stručnjaka u ovoj oblasti. Uz to, doktor Semelvajs je bio netaktičan u svojoj borbi pa je stekao brojne uticajne neprijatelje, zbog čega je ostao bez posla, a protokol pranja ruku hlorom prekinut je i zaboravljen. Pokušavao je da sprovede svoje ideje i u drugim delovima Evrope, ali ga niko nije slušao. Iscrpljen neprestanim borbama, neshvaćen i odbačen, duševno je oboleo i godine 1865., u svojoj 47 godini, završio je u mentalnoj ustanovi gde je ubrzo i umro, i to od infekcije koja se razvila nakon što su ga prebili čuvari.

Već 1867. godine, dakle samo dve godine nakon smrti Ignaca Semelvajsa, engleski hirurg Džozef Lister, sledeći Pasterovu hipotezu da mikroorganizmi ne uzrokuju samo fermentaciju i truljenje, već i supuraciju (gnojenje) tkiva, uvodi antiseptičke principe, koristeći i karbolnu kiselinu u operacionoj sali.

Nepriznat u svom vremenu, doktor Ignac Filip Semelvajs se danas sa pijetetom naziva „spasilac majki“, „pionir antiseptičke procedure“ i „otac kontrole infekcija“.

Mislim da ova tužna priča neshvaćenog doktora dovoljno govori o važnosti pranja ruku. Dakle, perite ruke što češće i ostajte mi zdravo! 😊