Valjevska bolnica

„Epidemija pegavog tifusa u Srbiji (1914 – 1915) bila je najnaglija epidemija u nastanku, najbrža u propagaciji, najveća u intezitetu, a najbrže zaustavljena od svih epidemija u istoriji‟, reči su doktora Vilijama Hantera, šefa britanske sanitetske misije u Srbiji.

Knjige, dokumenta, svedočanstva koja govore o periodu Prvog svetskog rata, izvor su i informacija vezanih za epidemiju pegavog tifusa u Valjevu. Dobrica Ćosić u svom romanu „Vreme smrti‟ posebno mesto i pažnju posvećuje ovim dešavanjima. Takođe, obeležavanju sto godina od ovih događaja, doprinela je i izložba „Valjevo 1914–1915. godine – grad bolnica‟, u postavci Narodnog muzeja u Valjevu, koja je septembra meseca 2015. godine stigla i u Niš u galeriju „Sinagoga‟. Autori postavke: viši kustos- istoričar Dragana Lazarević Ilić i muzejski savetnik dr Vladimir Krivošejev. U istoriji medicine ovaj događaj doprineo je pomeranju dotadašnjih naučnih granica. U ljudskoj istoriji simbol je požrtvovanja i čovečnosti.

Valjevo je bila varošica koja se ubrzano razvijala od 1862. godine, kada je imala dve hiljade sto pedeset stanovnika, do 1900. godine, kada je popisom zabeležano sedam hiljada četiri stotine sedamdeset sedam stanovnika. Imalo je pozorišnu družinu, svoju štampariju, ali se moglo pohvaliti i ulicama osvetljenim gasnim lampama. U Valjevu je od 1883. godine stacionirano sedište Drinske divizijske oblasti. Valjevska okružna bolnica, osnovana je 1885. godine, a 1908. godine biva proširena savremenim Hirurškim paviljonom. Valjevo je i u balkanskim ratovima predstavljalo bolnički centar. Na dan 26. februara 1914, po tadašnjem kalendaru, posedovalo je dve hiljade dvesta deset bolničkih kreveta.

Promena linije fronta i veliki broj prispelih ranjenika, zarobljenika i izbeglica, doveo je do toga da se u Valjevu u jednom trenutku, po kazivanju dr Arčibalda Rajsa, nađe sto hiljada ljudi. Pegavac, ili „istorijski tifus‟, kako su ga nazivali ratni hroničari, jeste teško akutno oboljenje u vidu infekcije krvi, a izaziva ga bakterija koju nose bele vaši. Pegavi tifus nije endemski postojao na teritoriji Srbije. U Prvom balkanskom ratu pegavac su preneli turski zarobljenici. U Prvom svetskom ratu, pretpostavlja se da su ga doneli, teškim ratnim uslovima iscrpljeni, austrougarski zarobljenici. Prvi slučajevi razboljevanja zabeleženi su oktobra 1914. godine. Sanitet Vrhovne komande trudi se da u teškim uslovima adekvatno organizuje transport, prihvat i smeštaj ranjenika. Takođe, preduzimaju se i rigorozne preventivne mere. Veliki broj obolelih zahteva dodatno prostorno proširenje, pa se po hitnom postupku osnivaju rezervne bolnice: i Prva rezervna bolnica u zgradi Sedamnaestog puka; Druga rezervna bolnica u Artiljerijskoj kasarni; Treća rezervna bolnica u kasarni Petog pešadijskog puka; Četvrta rezervna bolnica u zgradi Gimnazije. To nije dovoljno, pa se rekvirira i lokal „Venecija‟, lokal- dućan „Bulevar‟, pivnica „Srbija‟, gornji sprat hotela „Sekulić‟, kao i privatne kuće koje su zbog svoje veličine mogle poslužiti za smeštaj obolelih.

Kritična situacija primorava srpsku vladu da uputi poziv stranim lekarima. Jedan takav apel objavljen je i u londonskom časopisu „Tajms‟ 2. novembra 1914. godine. Obolelima otvara vrata i Peta rezervna vojna bolnica (upravnik sanitet major dr Aleksandar Savić) i Šesta vojna bolnica (upravnik dr Toma Leko). Poljske bolnice niču u Brankovini, Grabovici, Koceljevi, Pričeviću i Peckoj. Podaci govore da je 13. januara 1915, broj obolelih iznosio dvadeset devet hiljada pet stotina i tri i da je veći nego broj ranjenih – dvadeset dve hiljade sedamnaest.

Zanemarimo statistiku i brojke. Imena aktera ovih događaja i njihova sudbina, pomoći će da ovaj period bude verno oslikan.

Vreme rata, katastrofa, je i vreme kada se od medicine zahteva da u kratkom roku dođe do novih otkrića i rešenja koja će zaustaviti stradanje i spasiti ljudske živote. Tako je i period vezan za epidemiju u Valjevu imao svoje heroje- naučnike. Dr Nikol je pretpostavio da je prenosilac zaraze vaš. Dr Batut u skladu sa tim predlaže srpskoj vladi preventivne mere koje su strogo sprovođene. Englez dr Džordž Stamers je doprineo konstruisanju takozvanog „srpskog bureta‟, jednostavne naprave koja omogućava čišćenje odeće obolelih od vaši. Dr Ričard Strong predlagao je izgradnju arteskih bunara na teritoriji Valjeva, da bi se na taj način poboljšali higijenski uslovi, koji su otežani zbog aktuelne ratne situacije. Francuski epidemiolog dr Konsej, prispevši na tlo Srbije, svojim proučavanjem izvora zaraze doprineo je bržem suzbijanju epidemije. Šef ruske misije je dr Nikolaj Ivanovič Sičev. U sklopu grčke misije radi dr Kalijades. Dr Ludevik Hirševeld, Jevrejin iz Varšave, docent za bakteriologiju Medicinskog fakulteta iz Ciriha, a u sklopu švajcarske misije, sa dr Aleksandrom Savićem, dr Klocmanom (lekar i hemičar) i svojom suprugom dr Hanom stvara prvu vakcinu paratifusa u Evropi. Dodatna istraživanja na Krfu dovode ga do otkrića prve petovalentne vakcine protiv kolere, pegavog tifusa, paratifusa A, B i C. Izolovao je do tada nepoznat soj paratifusa „salmonella hirsyfeldi‟. U Solunu maja 1917. godine sa dr Savićem osniva „Srpsku bolnicu prestolonaslednika Aleksandra‟. On i njegova supruga postaju članovi Srpskog lekarskog društva, a on prvi šef bakteriološkog odeljenja Vojne bolnice u Beogradu. Kraljevinu Jugoslaviju napuštaju 1919. godine. Dobitnik je više odlikovanja.

U suzbijanju epidemije ne učestvuju samo lekari. Na svoj način doprinos daju i naučnik Mihajlo Pupin, prikupljajući pomoć u SAD. Isto čini i Mejbl Danlop Gordon Grujić, supruga ministra spoljnih poslova Slavka Grujića osnivanjem „Srpskog potpornog fonda‟, koji kasnije prerasta u „Srpski fond za pomoć‟. Supruga Ljubomira Hristića, sina bivšeg premijera Srbije Nikole Hristića, Elizabeta – pisac, novinar i borac za prava žena, pomaže na svoj način. Njihova ćerka Ana, student Univerziteta u Oksfordu, kao prevodilac u sklopu Bolnice škotskih žena i novinar „Dejli ekspresa‟, daje svoj doprinos. Emili Simonds, rođena u Londonu, živela u Njujorku, završila je 1911. godine medicinsku školu „Ruzvelt‟. Rat je zatiče na odmoru u Parizu. Odmah pokušava da se pridruži svojim kolegama, ali to ide teže, jer je američka misija odbija zbog britanskog porekla, a britanska misija zbog medicinskog obrazovanja koje je stekla u SAD. Ona ne prihvata odbijanje i tada joj u pomoć priskače Mejbl Grujić, koja je kao člana Srpskog društva Crvenog krsta šalje u Valjevo. Prva grupa od trideset šest medicinskih sestara, polazi sa stanice „Viktorija‟ u Londonu, a među njima se našla i Flora Sends. Radila je kao bolničarka i sama se zarazivši. Preživljava i postaje vojnik u srpskoj vojsci, gde u aktivnoj službi stiže do čina poručnika, a u rezervi je unapređivana do čina kapetana prve klase. Više je puta ranjavana i dobitnik je nekoliko ordena.

Bolest povezuje dojučerašnje neprijatelje, srpske vojnike i austrougarske zarobljenike. Nesebično dele oskudne obroke, bolnički krevet, pomažu jedni drugima. Fra Gabro Cvitanović, zarobljenik, svedoči o tim danima. Lekari iz redova zarobljenika takođe se uključuju u borbu protiv zajedničkog neprijatelja – epidemije. Među njima je i dr Vaclav Milota, koji je i sam podlegao zarazi. Nezapamćeno je u istoriji ratovanja da pomoć u ovakvom trenutku, zaobilaznim kanalima, stiže i sa teritorije Rumunije, koja u tom trenutku nije saveznik Srbije. Nesreća ovakvih razmera, ujedinjuje.

Novinar „Metropoliten magazina‟ Džon Rid boravio je marta 1915. godine samo dva dana u Valjevu, a potresne slike iz tog perioda je objavio u knjizi „Rat u Srbiji 1915‟. Memoari dr Tinhovena, šefa holandske misije, sa predgovorom prof. Viktora Berara izlaze 1918. godine pod nazivom „Sa Srbima u Srbiji i Albaniji 1914–1916‟. Dr Hirševald opisuje Valjevo tih dana u biografiji „Istorija jednog života‟. Emili Simonds u izveštajima koje šalje arhitekti Vorenu Vitniju u SAD opisuje teške uslove u kojima radi: nedostatak higijenskih sredstava, manjak obučenog medicinskog osoblja, lekova, bolničkih kreveta.

Junaci ove epopeje su ipak oni koji su svesno žrtvovali svoje živote negujući bolesne. To su heroine: slikarka Nadežda Petrović, kao i dr Draginja Babić, prva srpska lekarka koja je stekla diplomu Medicinskog fakulteta u Berlinu. Dr Selimir Đorđević, upravnik Valjevske okružne bolnice žrtvuje se negujući dr Arijusa van Tinhovena, do njegovog ozdravljenja. Dr Đorđević se tom prilikom i sam zarazio. Predano ga neguje medicinska sestra Kasija Miletić. No, oboje podležu bolesti. Po rečima vojvode Mišića, dr Đorđevoć se odlikovao „neobičnom savešću i samopregorovanjem‟. Dr Avram Vinaver, otac pesnika Stanislava Vinavera, preležao je tifus, no iscrpljen ubrzo umire u Đevđeliji od malarije. Major dr Pavle Vojteh, upravnik Stalne vojne bolnice Drinske divizije, takođe. Jevrejin dr Semjuel Kuk odbija da se vakciniše u korist vojnika. Na brdu Bair gde je sahranjen, američki Crveni krst mu podiže spomenik. Pri povratku u domovinu, na brodu, od posledica bolesti umire dr Henkem, iz holandske misije.

Na početku Velikog rata u Srbiji sa 4 500 000 stanovnika radilo je 450 lekara. Smatra se da je u tom periodu obolelo 500 000 stanovnika, a umrlo 135 000 ljudi, od čega 30 000 vojnika. Samo u Valjevu se procenjuje da je umrlo 4000 civila, 3500 vojnika i 2000 zarobljenika. Zaraza je odnela u Srbiji osamdeset sedam lekara, dva doktora medicine, osam medicinskih radnika, dvadeset stranih lekara i sedam lekara iz redova zarobljenika.

Dnevno je u Valjevu umiralo više od sto bolesnika. U Valjevu kraj epidemije je proglašen maja, a na teritoriji Srbije avgusta meseca 1915. godine.

„Ustaljeni pojam ’valjevska bolnica’, bar kada je reč o vremenu prvih godina Velikog rata, nije vezan za neki konkretan bolnički objekat niti za bolnicu kao instituciju, već označava sklop specifičnih događaja usled kojih je ceo grad postao jedna velika bolnica. Bio je to period zbog koga su Valjevo i njegove bolnice postali simboli stradanja, ali i požrtvovanosti, humanosti i međunarodne saradnje.‟ Ovako se citatom preuzetim sa flajera koji najavljuje izložbu, završava ovaj tekst. Ove reči najbolje opisuju u istoriji poseban događaj koji je doprineo pomeranju granica na medicinskom, ratnom, a pre svega ljudskom planu.

U prošlosti su čovečanstvo, pa i narodi sa ovih prostora, kada su se našli u bezizlaznom položaju, osetili požrtvovanost nepoznatih ljudi iz dalekih krajeva. Možda tako i treba tumačiti istoriju, ne kao dokument o nizu ratova i tragičnih događaja, već kao svedočanstvo o lancu humanih, nesebičnih poteza.

Danas, više od sto godina od opisanih događaja, aktuelna je pandemija virusa korona (kovid-19). Nauka ponovo daje svoj doprinos, ali spas i dalje leži u našoj nesebičnosti, solidarnosti, ljudskosti. Čovečanstvo, samo ujedinjeno, može doći do izbavljenja.