Еурека! у слободно време

Вероватно већина људи сматра да се до многих великих открића и пробоја у науци дошло неким истраживањем, мукотрпним радом. Да ли је заиста тако или се еурека моменат дешава и у слободно време?

Много људи има предрасуде када замишљају људе који се баве науком. Прве асоцијације су везане за беле мантиле, наочаре, чудан поглед, епрувете… Тој слици су доста придонеле књижевност и филм. Сетимо се романа „Франкенштајн“ Мери Шели, а потом је и настала екранизација истоименог романа 1931. године. За време Другог светског рата имали смо вампира научника – Арманда Теслу у филму „Повратак вампира“. Све то је на неки начин кулминирало 1964. године са филмом „Др. Стрејнџлав“ Стенлија Кјубрика (уколико већ нисте, обавезно погледајте овај филм). Све то је допринело стварању предрасуда да научници немају слободно време, тј. да се они готово никад и не одмарају, већ да су пребукирани експериментима. Срећом у науци имамо велики број контра-примера, а позабавићемо се оним неким најпознатијим.

Еурека!

Архиме са Сиракузе (287. п.н.е. – 212. п.н.е.) је сигурно један од најпознатијих научника и изумитеља у историји цивилизације. Бавио се математиком, физиком и астрономијом. Први је израчунао приближно вредност броја Пи. Сигурно једна од најпознатијих научних анегдота коју сви знају јесте она у којој је Архимед узвикнуо: „Еурека“. Краљ Хијеро је наредио Архимеду да открије да ли га је златар преварио и у његову златну круну ипак ставио сребра. Да би се одморио, Архимед је легао у каду пуну воде. Купајући се синула му је идеја на који начин ће то урадити. Приметио је да када уђе у каду истисне одређену запремину воде. Пошто није смео да растопи круну и проучи састав, ово је била много једноставнија варијанта, потопиће круну у каду и измерити колики ниво воде ће измерити, а затим ће исти поступак поновити овај пут са истом количином чистог злата, уколико запремина буде иста, златар није преварио краља.

Микроорганизми

Антон ван Левенхук (1632. – 1723.) је био брусач стакла из Делфта у Холандији. Познат је као „Отац микробиологије“. Током професионалног посла брусача стакла заинтересовао се и за микроскопе и у слободно време почео да експериментише са њима. Прво је радио на њиховом усавршавању, и за то потрошио много ноћи и слободног времена. Одлучио је да посматра микроскопске феномене и по први пут уочио микроорганизме, поред њих посматрао је бактерије (Селеномаде из људских уста), сперматозое (због овога је имао проблема са свештенством), мишиће.

Ипак се окреће!

Тешко је ипак рећи за старе астрономе, да ли су своја открића остваривали током „радног“ или „слободног“ времена. Али треба издвојити Галилеа Галилеја (1564. – 1642.) кога многи сматрају оцем модерне науке. Док је Левенхук користио микроскоп за посматрање микроскопских феномена, Галилеј је израдио телескоп којим је посматрао ноћно небо. Открио је четири Јупитерова сателита, приметио Сатурнове прстенове, фазе планете Венере. Један од најважнијих закључака до којих је Галилео дошао јесте да сва тела падају истим убрзањем. Ово је тек експериментално проверено у време космичких летова. Иначе, Галилеј ово није доказао бацањем тела са торња у Пизи (као што пише у већини уџбеника), већ пуштањем тела низ стрму раван. У претходним бројевима је било више речи о Галилеју и Међународној години астрономије 2009.

Јабуке и гравитација

Нема читаоца који као мали се није запитао зашто када скочи мора да падне на земљу. 1666. године за време велике куге, млади студент са Кембриџа, Исак Њутн (1643. – 1727.), долази на имање своје мајке како би се склонио са факултета док епидемија не утихне. После оне Архимеду, сигурно најпознатија анегдота каже да је Њутну у тренутку одмора у воћњаку пала јабука на главу. У то време се дискутовало о необичној сили која држи небеска тела на окупу да не падну једна на друга, али Њутн се први запитао о јачини те силе, да она сигурно није само ограничена на небеска тела. Изгледа да је јабука била повод да две деценије касније Њутн опише законе универзалне гравитације и законе кретања у најутицајној научној књиги „Математички принципи филозофије природе“.

Грашак и гени

У недостатку новца да доврши студије на Филозофском факултету у Оломуцу, млади Грегор Мендел (1822 – 1884.), бива приморан да постане фратар и упише теолошку школу у Брну (Чешка). Дипломирао је математику 1850. године и покушао је да се упише на студије биологије, али није успео. Управо у овој области ће дати највећи допринос. У то време је била модерна прича о варијацији у врстама. Млади Мендел ће у манастиру седам година садити грашак и пратити промене на врстама. Откриће неке од закона наслеђивања и постати родоначелник модерне генетике. Нажалост његове доприносе ће тек почети да цене у 20. веку.

Све је релативно?

Вероватно највећа икона науке 20. века је Алберт Ајнштајн. Сигурно да је списак свега што је Ајнштајн урадио предугачка за један текст, али да се фокусирамо на слобдно време. Пред 1905. годину, Ајнштајн је слободне ноћи проводио са пријатељима уз дуге дискусије са пријатељима. Из тих ноћних дискусија и идеја о којима су дискутовали, Ајнштајн је 1905. године објавио „Специјалну теорију релативности“, где уводи брзину светлости у вакууму као највећу могућу брзину, еквивалентност енергије и масе итд.

Наравно било би занимљиво позабавити се и тиме како уопште долази до научних открића, и можда невероватно звучи, али и до неких великих пробоја током дуге историје науке је дошло сасвим случајно. О томе ипак неки други пут…