Pocetak kraja

Onog trenutka kada sav vodonik bude potrošen, gravitacija pobeđuje unutrašnje sile zvezde i dovodi do toga da jezgro bogato helijumom počinje da se skuplja. Situacija je opet slična onoj iz faze nastanka zvezde. Kako se zvezda smanjuje u njenoj unutrašnjosti pritisak i temperatura nastavljaju da rastu. Sav vodonik u jezgru je već odavno potrošen, ali u prostoru oko jezgra vodonika ima u izobilju. Najzad, temperatura u okruženju jezgra koje kolapsira postaje dovoljno visoka da omogući sagorevanje vodonika.

U spoljašnjem izgledu zvezde do sada gotovo i da nije bilo nikakvih promena, ali kada započne sagorevanje vodonika u ljusci oko jezgra zvezda počinje da raste. Ali, ova nova toplota ne može da zaustavi gravitaciju u njenoj nameri da sabije jezgro. Dok jezgro zvezde nastavlja da se skuplja njeni spoljni slojevi polako se udaljavaju od centra.

Temperatura u jezgru sve više raste i kada ona dostigne 100 miliona stepeni jezgra helijuma se kreću tako brzo i sudaraju tako žestoko da se njihovim stapanjem obrazuje ugljenik i kiseonik. Prvi put u istoriji zvezde došlo je do nove termonuklearne reakcije, do sagorevanja helijuma.

Zvezda je sada dobila novi izvor energije koji uspeva da zaustavi smanjivanje jezgra. U ovom stadijumu evolucije duboko u unutrašnjosti zvezde odigravaju se dve termonuklearne reakcije: sagorevanje helijuma u centru i sagorevanje vodonika u ljusci oko jezgra. Ovaj dvostruki izvor energije proizvodi ogromnu količinu toplote i nadjačava gravitaciju. Zvezda počinje da raste do ogromnih dimenzija, povećavajući zapreminu milijardu puta.

Dok se spoljni slojevi sve više udaljavaju rastojanja između atoma postaju sve veća, gustina i pritisak opadaju, a samim tim i temperatura. Površina ove ogromne zvezde postaje hladna. Površina zvezde tada će sijati crvenkastim plamenom. Prema ovoj boji zvezda ova faza u evoluciji naziva se crveni džin.

Na nebu je moguće videti veliki broj ovakvih zvezda, tačnije skoro sve crvenkaste zvezde su u fazi crvenog džina. To su, na primer: Aldebaran (u sazvežđu Bika), Antares (Škorpija), Arkturus (Pastir) i verovatno najpoznatija od svih Betelgez (u sazvežđu Orion).

Slično kao i u prvoj fazi ni sada “rezervoar” helijuma nije beskonačno veliki. Posle nekoliko milijardi godina helijum će biti potrošen i sagorevanje će prestati. Ono što ostaje nakon sagorevanja helijuma su ugljenik i kiseonik Poznata priča iz ranijih evolutivnih faza se opet ponavlja. Jezgro opet postaje nestabilno i počinje da se skuplja pod uticajem gravitacije, a to dovodi do toga da temperatura i pritisak nastavljaju da rastu. Kada temperatura postane dovoljno visoka počinje sagorevanje helijuma u tankoj ljusci oko jezgra. U ovoj fazi u zvezdi se opet odigravaju dve nuklearne reakcije: u unutrašnjoj ljusci sagoreva helijum a u spoljašnjoj sagoreva vodonik.

Ovo je poslednji faza u životu zvezde slične Suncu. Takve zvezde nemaju dovoljno mase da u stvore uslove za odigravanje daljih nuklearnih reakcija. Ugljenično-kiseonično jezgro ostaje inertno dok ljuske u kojima sagorevaju vodonik i helijum polako prodiru ka površini u potrazi za svežim gorivom.

Ni ova konfiguracija nije postojana i zvezda počinje polako da pulsira. Pri svakoj ekspanziji unutrašnjost zvezde neznatno se hladi a time usporava nuklearne reakcije. Smanjena proizvodnja energije omogućava zvezdi da se skupi što opet dovodi do paljenja unutrašnje vatre. Ovaj kratak porast u proizvodnji energije izaziva ponovnu ekspanziju i ciklus opet počinje.

Periodi pulseva su vrlo kratki (u poređenju sa životom zvezde). Vremenom pulsevi postaju tako brzi i snažni da se spoljašnji slojevi potpuno odvajaju od izgorelog jezgra. Oni polako odlaze u okolni međuzvezdani prostor a iza sebe otkrivaju usijano, mrtvo telo zvezde. Ovako ogoljeno jezgro ima temperaturu od oko 100 hiljada stepeni i sija intenzivnom UV svetlošću. Zračenje koje emituje jezgro pogađa atome spoljašnjeg sloja i on počinje da sija neviđenom lepotom. Konačan rezultat ovog procesa je planetarna maglina.

Planetarne magline su kratkotrajne pojave u vasioni. Posle samo 50 hiljada godina gustina gasovitog omotača postaće toliko mala da se maglina više neće videti. Dok umiruća zvezda zrači toplotu u prostor ona se smanjuje. U nemogućnosti da potpali bilo koju dalju termonuklearnu reakciju, zvezda se skuplja dok ne dostigne veličinu približnu Zemlji. Zvezda je tada postala beli patuljak.