Радиоактивност

Иако у току досадашњег школовања нисмо обрађивали лекције које се односе на радиоактивност, ја сам се ипак опредијелила за њу као тему свог матурског рада.

Главни разлог избора ове теме је моја радозналост и многа неодговорена питања о догађају у Чернобилу 1986. године. Због чега је тог несрећног дана толико људи изгубило живот? Како је могуће да цијели свијет осјети посљедице ове експлозије која се десила у самом Чернобилу? Зашто те смртоносне зраке не можемо ни видјети ни осјетити него само, нажалост, бити суочени са њеним посљедицама? Моја жеља да сазнам одговоре на ова питања подстакла ме да се конкретније позабавим овом темом.

Почетак мог истраживања представља сам атом јер је он темељ радиоактивности. Они представљају један чудан свијет, веома различит од овог који свакодневно посматрамо, а његово упознавање је јако отежано тиме што су атоми толико мали да их не можемо видјети голим оком. Ове особине су већ довољне да изазову радозналост човјека и да га потакну на изучавање тог толико чудног свијета. Многи физичари,хемичари,филозофи и остали радознали људи су проучавали атом а значајна група истраживача се бавила појавом природне радиоактивности коју коју је открио Анри Бекерел а кључну улогу имају и Радерфорд, Пијер и Марија Кири.

У току израде матурског рада наилазила сам на потешкоће у проналажењу многобројне одговарајуће литературе, која ми је неопходна за обраду ове теме. Упркос томе, успјела сам бар дјелимично да разјасним појаву радиоактивности и да себи смањим број неодговорених питања.

Како је Анри Бекерел открио радиоактивне зраке?

Појава да Х-зраци изазивају флуоресценцију навела је (1896. године) физичара Анри Бекерела на идеју да испита да ли материје које јако фосфоресцирају и флуоресцирају, саме по себи емитују Х-зраке. Ову зависност Бекерел је хтио да испита на урановим рудама, за које је тврдио да стално у мраку флуоресцирају. Са испитивањима почео је једног облачног дана. Овај француски научник је био мрзовољан јер није могао да обави жељени експеримент. Наредних дана било је сунца у изобиљу и он је обавио читаву серију експеримената. Из лабораторије свога оца узео је судић са једном супстанцом која јако флуоресцира када се изложи сунчевој свјетлости. Он би једну фотографску плочу добро умотао у црну непровидну хартију спречавајући да сунчеви зраци непосредно допру до ње па је овако излагао дејству сунчеве свјетлости. Хартија је добро штитила фотографску плочу и послије развијања никакви црни трагови на њој се нису могли констатовати. Међутим када је у току излагања плоче на њој стајала бочица са урановом соли, фотографска плоча је показивала зацрњење тачно на оном мјесту гдје се бочица налазила. Тиме је закључио да уранова со флуоресцира под дејством свјетлости. Већ се унапријед веселио при помисли како ће наредној сједници Академије наука моћи саопштити резултате о чудноватим продорним зрацима. Био је и мрзовољан јер је хтио да експеримент провјери посљедњи пут, а сунца као за пакост није било. Не само тога дана, него ни следећих дана сунце се није појављивало. Кишни облаци су прекривали небо и фотографска плоча је, добро умотана у црну хартију, лежала у фиоци писаћег стола. На њој је спокојно почивала бочица са урановом соли. Након неколико дана сунце се појавило, Бекерел је отишао у лабораторију, извадио плочу из мрачног писаћег стола и изненадио се: на развијеној плочи спазио је мрљу, црњу и већу него икад раније. Паде му одједанпут на памет да уранова со шаље ове продорне зраке и онда када нема флуоресценције и када није изложена сунчевој свјетлости. Да би се увјерио у ново откриће поновио је још једанпут исти поступак. Поново је запазио црне мрље тачно на мјестима на којима су стајале бочице, а зацрњење је било сразмјерно количини уранове соли.

Закључак је био јасан: у природи постоје супстанце које одашиљу из себе продорне зраке. Тако су били откривени први радиоактивни (бекерелови) зраци а за ово откриће Бекерел је добио Нобелову награду.

биће настављено…

[wptranslit]