Evolucija zvezda

Otkako postoji kao razumno biće, čovek je želeo da spozna svoju okolinu. Sticanje saznanja bilo je ujedno i početak nauke. I dok je danju njegova neposredna okolina bila čak dodirljiva, noću je iščezavala i umesto nje pojavljivao se čudan svetlucavi svet na tamnom nebeskom svodu. Želja naših predaka da dokuče i spoznaju ono što su gledali nije nimalo oslabila sve do današnjeg dana, premda smo od tada mnogo toga i saznali i shvatili. Čar nebeskog svoda podstiče i danas želju da proniknemo u pravu prirodu vasione i nas samih u njoj. Već se mnogo puta dogodilo da smo morali temeljno da menjamo sliku sveta i naša shvatanja o njemu, pa nas i ne iznenađuje što smo se ponovo našli u vremenu kad zbog obilja novih otkrića moramo da menjamo svoje poimanje vasione i njene prirode. 

Međutim, da bi objasnila pojave u svetu i vasioni, moderna nauka mora da sjedini i poveže različite grane, da bi nam predočila povezanost prirodnih pojava kao što su nastanak i razvoj vasionskih tela te pojave i razvoj života na njima koristi se otrićima biologije i nuklearne fizike. S druge strane, istraživanja astronomskih pojava omogućava proveru i unapređivanje fizičkih znanja. Naime, neke fizičke teorije i modele možemo da ispitujemo i proveravamo samo pri visokom pritisku i temperaturama koje ne mogu da se postignu u zemaljskim uslovima, odnosno u našim laboratorijama, a mogu u vasionskim laboratorijama, kao što su zvezde, galaksije i kvazari.

U titanskoj kosmičkoj eksploziji vasiona je počela širenje koje se još nije okončalo. Kako se prostor razmicao, materija i energija u vasioni širile su se sa njim, brzo hladeći se. Zračenje koje je onda, baš kao i sada, ispunjavalo vasionu, pomeralo se duž spektra: od gama zraka, preko rendgenskih zraka do ultraljubičaste svetlosti, zatim kroz boje vidljivog područja spektra, pa u infracrvenu oblast i najzad u domen radio-talasa.

Ranu vasionu ispunjavali su zračenje i obilje materije, prvobitno vodonik i helijum, koji su nastali iz elementarnih čestica u gustoj, praiskonskoj plamenoj lopti. Oko milijardu godina nakon Velikog praska, razmeštaj materije u vasioni postao je neravnomeran, možda stoga što što ni Veliki prasak nije bio savršeno jednoobrazan. Materija je bila zbijenija u sabirištima nego na drugim mestima. Njihova sila teže počela je da privlači velike količine okolnog gasa, uvećavajući tako oblake vodonika i helijuma kojima je sudbina dodelila da postanu kosmička jata. Veoma mala jednoobraznost dovoljna je da kasnije dođe do nastanka obimnih kondenzacija materije.

biće nastavljeno…