Sunce – nas tvorac i unistitelj

Da bi Sunčev sistem mogao da nastane prvo je morala da se formira zvezda, tj. Sunce, a tek kasnije pod uticajem gravitacije Sunca mogli su da nastanu i ostali “stanovnici” Sunčevog sistema. Prema tome, priču o poreklu Sunčevog sistema počinjemo od perioda kada se rađalo Sunce.

Gasni oblak

Pre oko 4,5 milijarde godina gasni oblak, od koga će kasnije nastati Sunce imao je prečnik od preko 480 triliona kilometara, tj. približno 50 svetlosnih godina (ili 40 miliona puta veći prečnik nego prečnik današnjeg Sunčevog sistema). Ovaj gasni oblak uopšte nije bio gust, sadržao je nekoliko hiljada atoma po kubnom santimetru. Ukupna masa ovog oblaka bila je dovoljna za nastanak nekoliko solarnih sistema. Njegova temperatura bila je približna temperaturi međuzvezdanog gasa, tj. bila je reda veličine od 3 K. Gasni oblak uopšte nije emitovao svetlost u okolni prostor. U nestabilnom ravnotežnom stanju oblak je imao samo dve mogućnosti – ili da se sve više i više širi i raspada u međuzvezdanom prostoru, ili da počne da se sažima. Konačno ravnoteža je narušena i usled gravitacionog privlačenja u nekim delovima oblaka došlo je do zgušnjavanja i sve većeg sažimanja.

Globule

Posle nekoliko hiljada godina nastale su globule, mesta na kojima je slučajno došlo do gravitacionog sažimanja materije gasnog oblaka. Temperatura oblaka se sporo povećavala; još nije bilo uslova da oblak počne da emituje svetlost. Kasnije je jedna od ovih globula, čiji je prečnik bio nekoliko hiljada puta veći nego prečnik današnjeg Sunčevog sistema, postala Sunce. Globule su nastavile da se sve više i više sažimaju dok se njihova temperatura konstantno povećavala.

Protozvezde

Za narednih 400.000 godina globule su se sabile na milioniti deo njihove prvobitne zapremnine, ali i dalje 4 puta veće od današnjeg Sunčevog sistema. U centru globula počelo je da se stvara jezgro. Sve više i više zagrevano gravitacionim sažimanjem postalo je sposobno da počne da emituje energiju u ređe, spoljne slojeve globule. Zračenje koje je jezgro emitovalo počelo je da usporava sažimanje materije. Od prvobitnog jezgra nastalo je stabilno i jasno izdvojeno telo koje se naziva protozvezda ili protosunce. Sa rođenjem protosunca evolucija zahvaćenog materijala je postala brža. Za nekoliko hiljada godina ono se smanjilo na prečnik današnje orbite Marsa. Temperatura u unutrašnjosti popela se na 56.000 K a to je prouzrokovalo jonizaciju atoma. Crvena svetlost koja je emitovana sa površine protosunca nije nastajala fuzijom atomskih jezgra nego je bila uzrok gravitacionog sabijanja materije. Polovina oslobođene oslobođene energije odlazila je u okolni prostor, a druga polovina trošena je na zagrevanje jezgra.

Sunce

Protosunce se sve više i više sažimalo, dok nije dostiglo dovoljno veliku temperaturu da u njemu otpočne proces fuzije deuterijuma u helijum-3. Tokom faze sažimanja Sunce je bilo potpuno homogeno. Kad je počela fuzija deuterijuma, momentalno je usporeno sažimanje. Kako se Sunce i dalje sažimalo, temperatura u njegovom centru je sve više i više rasla. Sa paljenjem vodonika protosunce je postala zvezda, koju karakteriše gravitaciono stabilan fuzioni reaktor u njenom jezgru. Kako su nuklearne reakcije počele da oslobađaju ogromne količine subatomske energije, Sunce je postalo promenjiva zvezda; varirali su njen sjaj i površinska aktivnost kao rezultat razvoja jezgra i konvektivne zone. Nakon razdoblja od oko 30 miliona godina struktura novorođenog Sunca se stabilizovala, i ono je postalo onakvo kavo ga mi danas vidimo.

Sunce je trenutno na polovini razdoblja svoje stabilne faze. U centru Sunca u svakoj sekundi 5 milijardi tona vodonika pretvara se u helijum. Ta brzina sagorevanja može da nas uplaši, ali nema opasnosti da će Sunce ubrzo ostati bez svog vodoničnog goriva. Ovakvo kakvo je danas trajaće još oko 4,5 milijardi godina a onda će početi polako da ulazi u poslednje razdoblje svog života i na kraju će se ugasiti.