Dzinsova teorija

U svom objašnjenu nastanka Sunčevog sistema Džins polazi od pojave sudara Sunca i neke druge zvezde (naravno, ovde se ne misli da je došlo do stvarnog kontakta između ove dve zvezde već se pod sudarom podrazumeva samo jake međusobne interakcije između gravitacionih polja ovih zvezda). Džins prolazi od toga da je nekada u prošlosti jedna zvezda mnogo većih dimenzija od Sunca prošla u njegovoj blizini, na rastojanju manjem od kritičnog. Dok se ova zvezda približavala Suncu na njegovoj površini su počele da se izdižu dve plimske izbočine (ovo je ista pojava koju zapažamo i

na okeanima na Zemlji, gde plima nastaje pod uticajem gravitacije Meseca i u manjem obim Sunca), jedna na strani okrenutoj ka dolazećoj zvezdi, a druga, manja, na suprotnoj strani. Kako se zvezda sve više približavala razlika u visini između ove dve izbočine sve više je rasla. U trenutku kada se zvezda nalazila na kritičnoj daljini od centra Sunca, sila, kojom je ova zvezda privlačila materiju izbočine, bila je jednaka sili kojom je istu materiju privlačilo Sunce. Zvezda je nastavila i dalje da se približava Suncu, tj. zvezda je ušla u kritičnu sferu. Sada je sila kojom je zvezda privlačila materiju u bližoj izbočini nadvladala i došlo je burnog isticanja materije u vidu usijane gasovite struje. Kako se zvezda sve više približavala, intenzitet isticanja je sve više rastao; naravno, na suprotnoj strani Sunca ovakvo isticanje se nije dešavalo. Kada je zvezda počela da se udaljava intenzitet isticanja je slabio i na kraju potpuno prestao kad je zvezda izašla iz kritične sfere.

Zbog toga što su brzine zvezda vrlo velike ovaj proces je morao da se odigra velikom brzinom. Zvezda koja je došla, za kratko je narušila mir našeg Sunca i otišla u daljinu beskrajnog svemirskog prostora. Ovo kratko zbližavanje ostavilo je trajne posledice na Suncu i u njegovoj okolini. Zbližavanje je iščupalo sa Sunca gasovitu struju od koje su kasnije nastale planete. Ova izdvojena struja morala se nalaziti u istoj ravni sa zvezdom koja je “posetila” naše Sunce. Nakon udaljavanja te zvezde otrgnuta struja poprimila je oblik razvučenog elipsoida, ili cigare, kao je Džins nazvao. U početku njena građa bila je homogena ali pod uticajem spoljnih dejstava (npr. gravitacije Sunca) došlo je do zgušnjavanja materijala u nekim delovima struje. Mala zgušnjenja brzo su rasla, a dovoljno velika su rasla privlačeći nove čestice, dok se sva struja nije razbila na nekoliko odvojenih masa. Tako su nastale planete.

Ovaj karakterističan oblik struje gasa nastao je zbog toga što se u njenom centralnom delu nalazila veća količina gasa nego na krajevima, a to je opet posledica toga što je centraln deo nastao kada je zvezda bila najbliža Suncu i tad je otrgnuto najviše materijala. Zbog ovakve raspodele materijala prirodno je da su se iz srednjeg dela struje formirale najveće planete – Jupiter, Saturn, i ona planeta čijim je raspadanjem, po Džinsovom mišljenju, nastao asteroidni pojas.
Otrgunuta sa Sunca gasna struja morala je i da nastavi da rotira oko Sunca u istom smeru u kojem rotira i samo Sunce. U početku, dok je struja bila i pod uticajem pridošle zvezda, njeno kretanje je moralo biti mnogo složenije, ali kada je ova zvezda otišla, gasovita struja i planete koje su iz nje nastajale pokoravali su se samo gravitacionom uticaju Sunca i oko njega su produžili da kruže.

Džins je u svojoj hipotezi objasnio i zbog čega orbite planeta nisu prave elipse, nego više liče na krugove. On je smatrao da ako bi se planete kretale u potpuno praznom prostoru orbite bi stvarno bile prave elipse, ali ako bi se uzeo u obzir uticaj koji na njih vrši sredina (komete, meteori, čestice prašine i gasa koji je izbačen iz Sunca) orbite sve više poprimale oblik kruga. Planete krećući se oko Sunca skupljaju sitne čestice. Vremenom prostor gde planete prolaze se raščistio pre nego što su orbite planeta postale kružne.

Prema ovoj hipotezi sateliti su nastali na sličan način kao i planete, sa tom razlikom što u ovom slučaju ulogu perturbujućeg tela igra Sunce. U početku su orbite planeta bile jako razvučene, pa bi prilikom prolaska kroz perihel ulazile u kritičnu sferu i tad su padale pod jak plimski uticaj Sunca. Zanimljivo je primetiti da su sistemi Jupitera i Saturna u suštini umanjene kopije Sunčevog sistema. Orbite satelita se takođe nalaze u istoj ravni, a raspored njihovih masa je takav da se najkrupniji nalaze u sredini.

Različit broj satelita oko planeta takođe je objašnjen u ovoj hipotezi. Poznato je da planete u tečnom i čvrstom stanju mnogo brže podležu razaranju pod uticajem gasovitog Sunca. Kada su nastale, sve planete su bile gasovite i vrlo vrele. One su se vremenom hladile, ali masivnije planete hladile su se sporije od manjih, pa prema tome kod masivnijih planeta bilo je duži vremenski period u kome su sateliti mogli da nastaju.

Kao i svaka druga hipoteza i ova ima neke nedostatke. Jedan od najkrupnijih je taj što ona formiranje Sunčevog sistema objašnjava jednom sasvim retkom pojavom, skoro neverovatne slučajnosti. Druga značajna primedba ovoj hipotezi vezana je za raspodelu momenta impulsa u Sunčevom sistemu. Teorija predviđa da najveći deo momenta impulsa celog sistema otpada na Sunce, a samo jedan mali deo na planete, dok je situacija, kao što je pomenuto, u stvarnosti suprotna – 96% momenta impulsa koncentrisano je u planetama a samo 4% u Suncu. Ipak, normalni odnosi momenta impulsa koje predviđa teorija javljaju se u sistemima planeta i njihovih satelita (veći deo ukupnog momenta impulsa koncentrisan je u planeti, a samo jedan mali deo u satelitima). Ovaj paradoks, vezan za raspodelu momenta impulsa u Sunčevom sistemu, objašnjava se time što su planete postavljene suviše daleko od Sunca i zato što se Sunce oko svoje ose obrće vrlo sporo, dok se planete kreću mnogo većim brzinama. Većina zvezda ima mnogo veće brzine rotacije (čak i do 100 puta veće), pa samim tim i njihov moment impulsa može biti i 100 puta veći. Može se zaključiti da je brzina obrtanja Sunca mnogo mala kako u odnosu na brzine rotacija planeta, tako i u odnosu na brzine rotacije drugih zvezda.