Ekonomija bazirana na znanju

– Zašto nam je nauka važna –

Kao izvor dugoročnog ekonomskog rasta još od vremena industrijske revolucije, znanje se danas nameće kao novi „generator rasta“. Pod uticajem razvoja informaciono-komunikacione tehnologije i na tom razvoju kvalitativno različitih društvenih odnosa, multiplikovani efekat primene novih znanja ubrzava transformaciju modernih društava. Savremeni ekonomski tokovi zasnivaju se sve više na korišćenju novih ideja, informacija i sticanju novih znanja i veština, a manje na materijalnim izvorima. Proizvodnja koja se zasniva na znanju čini se „neopipljivom“, „lakšom“ i „pokretljivijom“, čime postaje konkurentna na globalnom tržištu proizvoda i usluga. Zato ekonomija znanja i društvo znanja predstavljaju budućnost svakog društva i privrede u svetu. Vinston Čerčil je izjavio „Imperije budućnosti biće imeprije znanja“. Ova izjava jasno pokazuje da ekonomsku i političku moć u svetu neće određivati više količina resursa koju neka zemlja poseduje, njena površina ili vojna mašinerija, već je to znanje i sposobnost da se to znanje iskoristi. Nažalost kako znanje može da posluži dobrom, tako može i lošem. Izjava Alberta Ajnštajna ide u prilog ovoj tezi, a ona glasi „Ja ne znam kako će treći svetski rat biti vođen, ali znam da će se u četvrtom svetskom ratu ljudi tući toljagama i kamenjem.“.

Znanje je sve ono što je poznato. Kao i kod sličnih pojmova, kao što su istina, vera i mudrost, nema egzaktne definicije znanja, oko koje bi se složili svi naučnici, ali postoji veliki broj teorija, kao i debata, oko prirode znanja.

Kada govorimo o ekonomiji baziranoj na znanju trebamo da razlikujemo dva pojma: ekonomija znanja i ekonomija bazirana na znanju. Ekonomija znanja je više orijentisana ka menadžmentu i proizvodnji znanja, dok je ekonomija bazirana na znanju okrenuta ka upotrebi znanja i tehnologije kako bi se stvorile ekonomske koristi i radna mesta. Kao što vidimo glavna razlika je kako tumačimo znanje. U ekonomiji znanja ono je proizvod, dok je u ekonomiji baziranoj na znanju faktor proizvodnje. Oba koncepta su veoma interdisciplinarna i uključuju ekonomiste, informatičare, inžinjere, matematičare, hemičare, fizičare, kao i psihologe i sociologe. Takođe može se reći da su oba koncepta međusobno povezana, da jedan prethodi drugom i da jedan proizilazi iz drugog.

Kao što smo naveli ključna stvar jeste kako posmatramo znanje i obrazovanje (poznatije kao „humani kapital“). Njih dakle možemo posmatrati kao proizvod poslovanja (intelektualni proizvodi, edukacioni materijal i usluge koje se mogu prodati uz veliki povraćaj uloženih sredstava), ili kao resurs u procesu proizvodnje.

Najbolja definicija ekonomije znanja je: „To je koncept koji podržava kreiranje znanja od strane zaposlenih u organizaciji i koji ih podstiče da prenesu i bolje iskoriste svoje znanje koje je u skladu sa ciljevima organizacije u kojoj rade.“

Nastanak ovog koncepta vezuje se za 1966. godinu i knjigu Pitera Druckera „The Effective Executive”. U toj knjizi autor je napravio razliku između običnog radnika “fizikalca” i umnog radnika. Običan radnik radi svojim rukama i na taj način stvara robu i usluge. Umni radnik radi svojom glavom, a ne rukama, i stvara nove ideje, znanja i informacije koje su važne za dalji process društvene reprodukcije.

Ključni problem jeste kako da formalizujemo i modelujemo ekonomiju znanja. Takođe tu je i problem same definicije znanja.