Dileme u daljem razvoju obrazovanja

Kao što je u prethodnom delu teksta navedeno, znanje je ključna stvar za dalji napredak i razvoj privrede i društva. Danas vidimo da znanje ima direktan, a ne indirektan uticaj na ostvarivanje zadovoljavajuće stope rasta privrede. Znanje je takođe i jedan od ključnih resursa za procrs proizvodnje i obavljanja društvene reprodukcije. Samim tim znanje je resurs u procesu proizvodnje, a najveći proizvođači tih resursa su visokoobrazovne institucije kao što su fakulteti i istraživačke ustanove. Danas smo i sami svedoci stalne promene u sistemima obrazovanj. Danas je aktuelna bolonja koja treba da pomogne studentima da lakše savladaju svoje gradivo id a budu spremniji da svoje znanje sa fakulteta brzo mogu da primene i u praksi. Nažalost reforme sistema ne idu tako lako i jednostavno. To nije samo problem kod nas već u svim zemljama koje pokušavaju da uvedu bolonju.

U visokom obrazovanju postoje razilaženja koja su primetna i to o sledećim stavkama:

• znanje za sve ili “najbolje moguće” znanje
• primenljivo znanje (tehničko) ili fundamentalno znanje (nauka)
• jedinstvenost ili specijalizacija – čime se otvara rasprava o ulozi univerziteta kao jedinstvene organizacijske structure i organizacione kulture u odnosu na više ili manje insititucionalizovana područja specijalizacije i profesionalizacije pojedinih (akademskih) disciplina.

Navedene suprotnosti postupno utiču na (re)definisanje položaja specifičnih obrazovnih institucija, pre svih državnih univerziteta. Pojam visokog obrazovanja dobija novu društvenu dimenziju koju takođe definišu i ciljevi politike obrazovanja, ciljevi osnivača i očekivanja javnosti.

Zapravo iz ovoga vidimo da se traži da se obrazovne ustanove prilagode savremenim potrebama društva i privrednog sistema. Važna karika u svemu ovome jeste takođe politika obrazovanja, al ii nauke koju određena država vodi. U Srbiji se u 2010. godini izdvajalo oko 0,3% budžeta za potrebe nauke i naučnih projekata, što je zaista isuviše mala količčina sredstava ukoliko se želi uspšeno krenuti ka konceptu ekonomije znanja. Postoje brojni pokazatelji koji govore u prilogu da smo zemlja sa najvećom stopom odliva mozgova, što je jako loše po ekonomiju zemlje. U tim situacijama postoje dvostruki troškovi. Prvi su troškovi za osnovno, srednje i visoko obrazovanje osoba koje se odluče da svoj talenat usmere ka istraživanju i postanu preduzetnici kada je reč o znanju. Nažalost zbog nedostatka stimulanasa da osobe ostanu u zemlji, one kreću trbuhom za kruhom u svet gde su bolji uslovi da se bave istraživanjem. Tu nastupaju drugi troškovi, tj. troškovi kada za njihove patente, proizvode, bilo fizičke ili umne, država ponovo mora da plati. Inače zemlja u koju je ta osoba otišla je ostvarila bez ikakvog ulaganja čistu dobit jer je među svoje redove dobila “fabriku” znanja.

Zato treba raditi na adekvatnijem usmeravanju sredstava iz budžeta države u razvoj nauke i istraživačkih delatnosti koje mogu da pomognu privredi da se oporavi i pokrene svoju sopstvenu proizvodnju. Zatim treba sprečiti odliv mozgova i usmeriti aktivnosti ka zadržavanju i vraćanju stručnjaka iz inostranstva u naučne vode naše zemlje. Treće treba izvršiti reform obrazovnog sistema kako bi se na što adekvatniji način dobili budući visokokvalifikovani radnici (umni radnici) koji će svoje znanje iskoristiti na što bolji način, ali i stvoriti nova znanja. Video material koji ćemo prezentovati najbolje govori u kom pravcu se treba kretati kada je reč o obrazovnom sistemu jedne zemlje da bi se ekonomija znanja došla do punog izražaja. Ovde nije samo reč o reformi visokog obrazovanja, već celokupnog obrazovanja koje treba decu od malih nogu da usmeri ka kreativnosti i stvaranju sposobnosti da u budućnosti mogu da stvore znanje, a ne samo dag a prosto reprodukuju. To je suština ekonomije znanja.