Istina je tamo negde

Internet – mreža svih mreža, kako je mnogi nazivaju, nastala krajem šezdesetih godina prošlog veka uspostavljanjem prve veze između nekih univerziteta u SAD. Bilo je potrebno mnogo godina i rada dok Internet nije počeo da liči na ono što mi danas poznajemo. Mnogo godina “povezivanje” na Internet bilo je slično otvaranju vrata ogromne biblioteke, u kojoj vam je sve na dohvat ruke. Znanje celog sveta nalazilo se samo na par klikova. Nekad je to bilo mesto gde su informacije i znanje postali lako dostupni, gde je moglo mnogo toga da se sazna i nauči. A onda…

Dvadeset godina nakon pokretanja prvog web sajta došla je era kada je pravljenje sajtova postalo jednostavno, era Web 2.0, kako je neki nazivaju, vreme blogova i društvenih mreža i mnogo toga se promenilo. Tekstova je bilo sve više i više, kvantitet je rastao eksponencijalnom brzinom a kvalitet…?

Savremene Internet tehnologije omogućile su da Mreža postane dostupnija i lakša za korišćenje ogromnom broju ljudi. Korisnici su brzo, od pasivnih posmatrača koji su lutali hodnicima pozorišta zvanog Internet, stigli na scenu i počeli da preuzimaju glavne uloge. Popularnost blogova rasla je ogromnom brzinom i omogućila je lako pisanje i promociju ličnih razmišljanja, ideja i stavova. Neke “zvezdice” na blogosferi počele su da okupljaju sve više i više posmatrača i da sijaju sve jače i jače. Diskusije i kritike u komentarima brzo je zamenilo drugarsko ćaskanje i podrška istomišljenika, lakše je bilo otvoriti sopstveni blog i okupiti istomišljenike nego argumentovano se boriti za svoje mišljenje na tuđem blogu. Paralelno sa blogovima na Internet stižu i društvene mreže, MySpace, Facebook, Twitter i još mnoge druge čija imena verovatno mnogima ništa ne znače. Ove mreže omogućile su lako pronalaženje ljudi koje poznajemo, ali i ljudi sa sličnim interesovanjima. Mnogi starosedeoci Interneta shvatili su značaj društvenih mreža i brzo su počeli da ih koriste, najčešće za promociju i pre svega samopromociju sebe i svojih ideja.

Dve decenije nakon nastanka “Mreža svih Mreža” je postao mesto sa mnogo različitih mišljenja, stavova, ideja, informacija, znanja, ali i sa jednim velikim problemom – kako znati da je to što čitamo tačno?

Veliki problem Interneta, i savremenog društva uopšte, je to što je “tačno” i “istinito” postalo demokratska kategorija. Postalo je nevažno koje su vaše ideje i tvrdje, potrebno je samo da nađete dovoljan broj istomišljenika i to možete da prezentirate kao konačnu istinu. Nije važno da li tvrdite da je Zemlja lopta ili ravna ploča na Internetu možete da nađete vaše istomišljenike i da postanete glavna zvezda propagirajući tu ideju. Pitate se kako? Jednostavno – počnite da pišete blog, otvorite Facebook profil, “fan” stranu i Twitter nalog i budite dovoljno “glasni”. Uspeh je zagarantovan, ako tvrdite ovo drugo.

Naravno, nije sve tako crno. Među ogomnim brojem sajtova, blogova i profila na društvenim mrežama ima i mnogo onih gde može mnogo toga da se sazna i nauči, gde su informacije i tekstovi provereni i bazirani na činjenicama, ali teško ih je prepoznati. Tragedija savremenog Interneta je nepisano pravilo da je često tačnost podataka na Internetu obrnuto proporcionalna lepoti “pakovanja”, prisustvu na društvenim mrežama, izgledu sajta.

Ako pogledamo stanje na Internetu na našim prostorima primetićemo da je broj ličnih sajtova, portala i blogova, profila višestruko veći od broja onih iza kojih stoji neka zvanična organizacija ili institucija. Nažalost, ovi drugi mnogo kasne na ovom polju i ostavili su slobodan prostor za pojedince, stručnjake, amatere, ljubitelje ili kritičare različitih oblasti. Ovakva situacija dovela je do toga da, kad nađemo neku informaciju, ne znamo da li možemo da verujemo ili ne. Problem je i što stari, oprobani metodi provere ne pomažu pošto je nemoguće prepoznati pouzdane izvore – rezultati pretraživača zavise od naših prethodnih navika, naših prijatelja ili sajtova koje posećujemo. Istovremeno, Internet je anoniman i nikako ne možemo da znamo da li je neko ko se potpisuje sa “diplomirani ekonomsita”, “diplomirani inženjer” ili “prof. dr” stvarno to i da li stvarno radi i da li je priznat u toj oblasti. U ovakvim slučajevima često dođemo do toga da gledamo čega ima više, ali i taj metod može da zavara (istina je najčešće nezanimljiva, dosadna i ne sviđa se velikom broju ljudi). Jedini izlaz iz ovakve situacije su sajtovi zvaničnih institucija, ali njih nema (a i kad ih ima često nisu “savremeni i lepi”, neažurni su i spori). I kako onda naći istinu? Da li bi vaš novi skupo plaćeni mobilni telefon/laptop/automobil dali na popravku stolaru iz komšiluka koji se potpisuje kao stručnjak ili bi pokušali da pronađete ovlašćeni servis? Da li bi dozvolili da vas operiše neko ko je hiruški “zanat” stekao skupljajući informacije na Googlu ili bi potražili hirurga koji je to studirao, specijalizirao, doktorirao? Znam da sigurno ima mnogo onih koji i u ovim slučajevima biraju prvu opciju, ali siguran sam da ih je, kod ovih realnih slučajeva, mnogo manje nego kada je reč o pisanju/čitanju na Internetu.

Glavni razlog za pisanje ovog teksta je to što se tokom prethodnih dana dosta pisalo o realciji između Internet vesti (pre svega Twittera) i klasičnih medija. Situacija sa medijma slična je, ali bolja, nego prethodno opisan slučaj zvaničnih sajtova. Priča o Twitteru (blogovima i društvenim mrežama uopšte) kao sredstvu za informisanje mi deluje kao totalan promašaj! Najčešći argument “tviteraša” je brzina prenošenja informacija i obaveštavanje u relanom vremenu ali upravo ova osobina Twittera, i drugih društvenih mreža, je najveća mana. Brzina kojom nove informacije nastaju i kojom se šire onemogućava njihovu proveru i često se dešava da nepotpune, neproverene ili pogrešne informacije obiđu svet.