Istina je tamo negde

Jedan od omiljenih primera “tviteraša” je informacija o prošlogodišnjem zemljotresu u Kraljevu. Stalno se ponavlja kako se informacija prvo pojavila na Internetu pa tek mnogo kasnije na klasičnim medijima, ali stalno se zaboravljaju neke važne stvari. Kao jedan od onih koji je među prvima poslao tu informaciju mogu samo da kažem da sam to mogao i ranije da uradim ali nisam jer sam znao da podaci koje imam nisu dovoljno pouzdani. Prva vest bila je 6 Rihtera, srećom bila je pogrešna ali na na kratko se pojavila na Twitteru. Tačna vrednost bila je 5.4 stepeni – za laike razlika od samo 0.6 stepeni, za one koji se malo razumeju u temu razlika između opšte panike i neuporedivop više razaranja i žrtava. Ovakva greška na Twitteru prođe neprimećena, ali ista greška na televiziji sa nacionalnom (ili bilo kojom frekvencom)  je katastrofa!

Na Internetu svako je urednik i svako sam određuje šta će i da objavi. Odluka o važnosti zasniva se na interesovanju, stavovima i (ne)znanju pojedinca. Informacija je najčešće namenjena određenoj grupi ljudi koji samostalno odlučuju da li dobijena informacija odgovara njihovim stavovima i na osnovu toga procenjuju da li vredi da se distribuira dalje ili ne. Ovakav metod filtriranja dovodi zanemarivanja mnogih informacija u samom startu i favorizovanja volje većine, bez obzira na tačnost navedenog. Sa druge strane vesti koje objavljuju mediji imaju drugačiju težinu, i odgovornost. Put od prve informacije do konačne vesti koju čitamo često je dug i najčešće ne zavisi od trenutnog raspoloženja jednog pojedinca. Informacije koje objavljuju klasični mediji namenjene su višestruko većem broju korisnika (često i 1000 ili 10000 puta većem), prate ih različiti ljudi, različitih interesovanja i nivoa znanja,  biraju se tako da svako pronađe nešto zanimljivo i vredno pažnje.

Zanimljivo je da najveći zastupnici društvenih mreža i “facebook i twitter” vesti zaboravljaju da veliki deo onoga što oni distribuiraju potiče iz drugih izvora, iz klasičnih medija ili sa nekih zvaničnih sajtova.

Nažalost, u poslednje vreme klasični mediji sve češće ulaze u šablon Internet izveštavanja. Pod uticajem sredine, zbog nedostatka vremena ili jednostavnosti kojom dolaze do informacija oni počinju da rade na sličan način kao i autori/urednici privatnih sajtova. Sve su češći slučajevi da na klasičnim medijima vidimo neke od izmišljenih priča, urbanih mitova i legendi koji su popularni na mreži. Brzina, na kojoj najaktivniji korisnici Interneta insistiraju, utiče i na medije i faza provere izvora i informacija nestaje. Mnogo je izmišljenih tekstova i vesti koji su, posle velike popularnosti na blogovima i društvenim mrežama, stigli i do klasičnih medija, novina i televizije. Setite se samo ludila Marsa veličine Meseca, pojavljivanja drugog Sunca, napada vanzemaljaca ove jeseni, veze između vašeg IQ i browsera koji koristite, itd itd lista je beskonačna.

Veliki deo krivice za objavljivanje ovakvih apsolutno pogrešnih tekstova je na novinarima i urednicima, ali nisu samo oni krivi. Da su proverili informacije koje imaju možda bi videli da su one pogrešne, ali možda su neki od njih pokušali da provere pa nisu uspeli. Upravo pomenuti problemi Interneta i društvenih mreža, favorizovanje istomišljenika i izolovanje drugačijeg razmišljanja otežavaju proveru bilo kakve informacije. Paralelni svetovi i paralelne istine polako počinju da dominiraju u svetu Interneta, a što je najgore malo je onih kojima to smeta. Izgleda da je mnogo lepše biti voljen i uticajan u svom dvorištu nego upoznati druge ulice, gradove, države i kontinente. Ima i onih koji ne žele da prihvate da postoji nešto drugo van njihovog dvorišta i tvrde da baš svi moraju tamo da žive.

Isto kao i svako veliko otkriće u istoriji čovečanstva tako su i Internet, sajtovi, blogovi i društvene mreže sa sobom donele mnogo korisnih ali i štetnih stvari. Od novih tehnologija ne možemo i ne treba da bežimo ali moramo da budemo svesni njihovih prednosti i nedostataka. Jedini način da to uradimo je da pronađemo tačne i potpune informacije, koje su sakrivene tamo negde u gomili drugih.

U školi i na fakultetu učimo o mnogim stvarima, o različitim događajima i procesima, nailazimo na mnogobrojne  podatke, godine, brojeve, definicije i objašnjena. Sve te informacije u savremenom svetu postaju nevažne, one su u svakom trenutku na samo par klikova od nas. Nažalost škole i fakulteti nas ne uče kako da se snađemo u moru naizgled sličnih informacija i kako od tog mnoštva informacija da izdvojima one prave, pouzdane i istinite. Jedini “oružje” koje nam ostaje u potrazi za istinom je naše prethodno iskustvo i znanje. U svakom trenutku moramo da imamo u vidu mogućnost da je ono što čitamo na Mreži nepotpuno, pogrešno ili lažno. Ako su oko vas ljudi sa kojima uvek delite isto mišljenje, ako nikad ne pročitate ili ne čujete nešto drugačije od onoga što vi mislite tražite dalje, nešto je sigurno izostavljeno, nešto ne radi kako treba. Moramo da naučimo da upoznajemo i pratimo različite izvore, da ih procenjujemo i vrednujemo, jedino tako možemo da saznamo gde je istina.

Na kraju, ostaje nam samo nada da će u skoroj budućnosti zvaničnih sajtova biti sve više i više, da će njihov tehnički kvalitet postati bolji a sadržaj malo ažurniji. Do tada moramo da naučimo da plivamo u moru nezvaničnih, nepotvrđenih i neproverenih informacija i da pokušamo da iz njega izronimo sa najkvalitetnijim informacijama i znanjem.

Za mene izvor informacija uvek bili i ostali klasični mediji, jedino se promenio način a koji ih pratim. Više ne čitam novine, ne slušam radio a retko kad gledam TV ali pratim nihove sajtove. Vesti ne stižu u realnom vremenu ali pouzdanost informacija je veća, mislim da je to mala cena za tako veliku razliku.

Napomena: u ovom tekstu namerno nema linkova. Odmorite od beskonačnog kliktanja
i polovičnih informacija, vreme je za čitanje.